Izvor: Blic, 15.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesnikovo čitanje slika
Pesnikovo čitanje slika
Knjiga 'Čitanje slika' ('Stubovi kulture') akademika Ljubomira Simovića, dramskog pisca, pesnika, zbirka je eseja o slikarima, njihovim delima, izložbama. Kroz priču o Samuroviću, Reljiću, Olgi Jevrić, Bati Mihajloviću, Otaševiću i drugima, Simović na sebi svojstven način, pitko, resko, pronicljivo rečima oslikava i (društvene) kontekste, relacije, vreme, odnose. Otkud to da posle eseja o pesnicima i dramskim piscima u knjizi 'Duplo dno', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << objavite 'Čitanje slika', eseje o slikarima i vajarima?
- Za mene je 'Čitanje slika' prirodan nastavak i sastavni deo knjige 'Duplo dno'. Obe se bave istim predmetom: problemima umetnosti, doživljajem i razumevanjem umetničkih dela. Između svih umetnosti postoje bezbrojne veze. A naročito je velika bliskost između slikarstva i poezije. Nije čudo što su baš pesnici napisali toliko eseja i studija o slikarima, kao Bodler, ili Zbignjev Herbert, ili Rastko Petrović, ili Crnjanski. Ili što su napisane tolike pesme inspirisane slikama - da opet pomenem Bodlera, ili Apolinera, Popu, Pavlovića ili Svetu Mandića. Prema tome, sve je to isti teren. Da li se u ovoj knjizi nalaze svi naši slikari i vajari čije delo volite i cenite?
- Ovde se nalaze samo oni o kojima sam stigao da pišem. Da bih pisao o svima koje cenim i volim, bio bi mi potreban još ceo jedan život, u kome ne bih radio ništa drugo nego samo gledao slike_arhiva i pisao o slikama. Bio bi to veoma lep život. Ali ja, kao što znate, radim i neke druge stvari.
Ovde, među tekstovima o našim slikarima i vajarima, imate i esej o jednom španskom slikaru, o Goji?
- Godine 1997, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti otvorio sam izložbu Gojinih bakropisa o borbama s bikovima, koji su poznati pod naslovom 'Tauromahija'. To je tekst kojim sam otvorio tu izložbu. Meni je bilo važno i to što sam, negde daleko iz tih Gojinih arena, nazirao i španske pejzaže naše Ksenije Divjak. Otvarajući tu izložbu, izrazili ste nadu da ona, posle godina izolacije naše zemlje, nagoveštava povratak sveta u Beograd, i povratak Beograda u svet...
- Vrata su se otvorila, ali ne onoliko koliko bismo mi želeli. Kroz njih malo ko ulazi, i kroz njih malo ko od nas odlazi u svet. Nedavno je počelo da se priča o saradnji Narodnog muzeja u Beogradu sa Luvrom. Mogu samo da kažem: Daj Bože! Ali ne znam gde bi se i kako bi se ta saradnja mogla realizovati. Nekad su u Narodni muzej dolazile zbirke najvećih svetskih muzeja i galerija. Sad je Narodni muzej zatvoren zbog renoviranja, za koje se ne zna ni kad će početi, ni kad će se završiti. Muzej grada Beograda ni Beograđanima nema gde da pokaže ono što ima. Bogatstva tog muzeja možete da vidite samo na slikama, u monografiji objavljenoj pre valjda tri godine. Pored tih praktičnih, materijalnih teškoća, ne treba zanemariti ni psihološke. Mi se olako odlučujemo za prekidanje odnosa sa svetom, durimo se, ljutimo i vređamo. I mi nekome pretimo embargom! Ponekad mi se čini da ćemo se rasprsnuti od prepotencije. A mi smo prepotentni zato što smo impotentni. U eseju o Dušanu Otaševiću navodite njegovo uverenje da je kič brat blizanac uzvišene umetnosti. Kakav je odnos umetnosti i kiča? Živimo li u kiču ili u umetnosti?
- Meni se u tom Otaševićevom stavu dopada to što on ni prema čemu nema predrasuda, što ničega neće da se odrekne, što u svakom predmetu vidi mogućnost da postane umetničko delo. To što je Otašević rekao blisko je mom uverenju da ništa ne treba prezirati i potcenjivati. Nikad se ne zna kakvo se blago krije u nečemu što vam se čini bezvrednim. Uostalom, nije važno od čega ćete poći, nego do čega ćete na kraju stići. A gde je stigla Srpska akademija nauka i umetnosti posle poslednjih izbora?
- Prijemom novih dopisnih članova, neka odeljenja SANU su se znatno obnovila i ojačala. U Akademiju su primljeni kandidati koji su to svojim delom apsolutno zaslužili. Nažalost, neki kandidati, koji su imali iste rezultate i zasluge, nisu primljeni. Lestvica za prijem u Akademiju mora da bude postavljena vrlo visoko. Ali ona na istoj visini mora da bude za sve.
U svakom slučaju, u izbornom sistemu nešto se mora menjati. A pre svega u sistemu kandidovanja. Da bi se to promenilo, mora se menjati statut Akademije. Međutim, statut se ne može promeniti dok se ne donese novi zakon o Akademiji. A novi zakon se ne može doneti dok se ne izabere nova Narodna skupština. A kad se izabere nova Narodna skupština, donošenje zakona o Akademiji joj sigurno neće biti najpreči posao.
Tatjana Nježić
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
