Izvor: Blic, 31.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesnik gorke srpske istine
Pesnik gorke srpske istine
Akademik Ljubomir Simović u protekloj godini, u svom maniru, dostojanstveno i nenametljivo obeležio je dva jubileja. Jedan se odnosi na 70 godina života, a drugi na 50 leta kako objavljuje svoju pisanu i poetsku reč. Naime, pre 55 godina Simović se nastanjuje u Beogradu i u ondašnjim književnim listovima objavljuje pesme koje će kasnije biti sabrane u zbirku 'Slovenske elegije'. A još kasnije, zna se, sem poezije na zadovoljstvo čitalaca nižu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se eseji, drame, romani, hronika... I još nešto, 2005. 'Stubovi kulture' objavili su dvotomno, kanonsko izdanje njegovog pesničkog opusa. Govoreći za 'Blic' o tome da li je to možda osnov za novi krug njegovog pesničkog stvaralaštva, Simović kaže:
'U ovom izdanju, koje se može smatrati definitivnim i, kako vi kažete, kanonskim, sve knjige su organizovane kao jedinstvene tematske celine. Tu su svi krugovi dovršeni, i sve linije izvučene do kraja, onako kako sam ja te krugove i linije video. Sad, kad je taj posao završen, osećam, naravno, veliko olakšanje. Što je najlepše, čini mi se da bih sad sve mogao da počnem ispočetka. I da bih mnogo čemu, ako nije kasno, mogao da pristupim mnogo slobodnije.' Slovite za pesnika nacionalne vertikale i gorke srpske istine. Kakvi su dometi i kakav je značaj poezije danas?
- Ako mislite na značaj poezije u popravljanju sveta i menjanju društva, moram da kažem da zadatak poezije nije to. Poezija menja percepciju, menja jezik, menja sebe. A eventualno učešće pisca u društvenom životu stvar je njegovog shvatanja građanske dužnosti i odgovornosti, što sa poezijom i literaturom ne mora da ima nikakve veze. U poeziji se često bavite tzv. malim čovekom i sitnim životnim detaljima, kroz koje se prelama opšteljudsko i univerzalno. Obe su niti, lokalna i univerzalna, potrebne i u stvaralaštvu i u životu. Šta se događa kad se jedna od njih izgubi? U stvaralaštvu, zna se, dobija se loše delo. A u životu, u realnosti?
- Dobija se loš život.
U svojim delima često tragate za korenima naše katastrofe i našeg moralnog pada. Gde sve te korene možemo sagledati?
- U svemu što radimo. U tome što nemamo hrabrosti da se suočimo ni sa jednom istinom. Ni sa istinom o sebi, ni sa istinom o svetu. U tome što nemamo snage da se suočimo sa sopstvenim bolestima, i da na vreme pristupimo lečenju, tako da se neka bolesna stanja kod nas razvlače i traju godinama. Mi sve što moramo da uradimo danas ostavljamo za sutra.
Koreni naših nevolja su, isto tako, u načinu na koji se upravlja našom državom. Naš politički život se odvija na sve nižem nivou, i znanja i morala. Retoriku kojom su se nekad odlikovali radikali, JUL i SPS, danas su prihvatile i neke stranke od kojih se to nije moglo očekivati. U nekim postupcima najviših državnih institucija ima neverovatne trapavosti. Kako objasniti to što se u jednoj delegaciji, u razgovoru sa predsednicima republike i Vlade, našao i čovek kome se upravo sudi za jedno od najružnijih krivičnih dela? I kako da niko od silnih predsedničkih savetnika i činovnika nije pomislio da bi čestitka koja je, povodom hapšenja Gotovine, iz Beograda upućena u Zagreb, tamo mogla biti shvaćena kao znak trijumfalizma, kao ironija i poruga, i da bi mogla podstaći antisrpska raspoloženja? Taj potez je bio apsolutno nediplomatski. Da i ne pominjem smešnu izjavu predsednika naše državne zajednice u Zagrebu, istim tim povodom. I kakve rezultate možemo očekivati od naše politike i diplomatije ako se vode tako neuko, i s tolikim nedostatkom takta i dobrog ukusa? Jednom rečju, koreni naših nevolja bujaju svuda oko nas. I iz svih nas. Vi ste 2003. godine objavili novu verziju vaše čuvene drame 'Boj na Kosovu' napisane 1989. Kakva bi se drama mogla napisati o onome što se na Kosovu događa danas?
- Jedan od mogućih motiva mogao bi biti motiv krivice i izdaje. Za poraz 1389. epski pevač je okrivio Vuka Brankovića. 'Sve je sveto i čestito bilo', i sve bi se završilo srpskom pobedom, da nije bilo Vukove izdaje. Umesto da traži uzroke poraza, epski pevač je tražio krivca. I na njega svalio sve. Nešto slično se događa i danas. Umesto da traže rešenje, političari traže na koga će prebaciti odgovornost i svaliti krivicu. Oni koji se predstavljaju kao najveći zaštitnici srpskih nacionalnih interesa ne otimaju se o taj vruć kosovski krompir. Radije ga prepuštaju drugima, da ti drugi njima oprlje ruke. A sutra će ih drvljem i kamenjem zasipati zato što nisu uspeli da odbrane ono što se ne može odbraniti. I što ni oni sami ne bi odbranili da su na mestu onih koji u taj vruć krompir duvaju i prebacuju ga iz jedne ruke u drugu. Tu imamo najočigledniji primer licemerne, sebične i kratkovide stranačke politike. I krivice. Vi ste se u vašoj literaturi služili najrazličitijim žanrovima. Kome bi žanru moglo pripadati ovo što nam se događa danas?
- Bojim se da bi moglo pripadati žanrovima u kojima su napisani 'Stradija' i 'Kralj Ibi'. Tatjana Nježić
