Izvor: Blic, 04.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesme koje pevaju unuci i bake
Pesme koje pevaju unuci i bake
Tačno pre deset godina Haris Džinović je svoj prvi solistički koncert održao u Beogradu, u Centru 'Sava'. Pre dve godine održao je na istom mestu sedam uzastopnih koncerata, a sutra, 5. decembra, održaće prvi od takođe sedam koncerata. Kako se Haris, kao etablirani ljubimac beogradske publike, oseća pred ovu seriju koncerata?
- Solistički koncert je nešto što je poželjno u karijeri svakog umjetnika, tako da to naravno donosi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neke posebne emocije koje ja možda ne mogu u ovom trenutku izraziti; možda emocije i ne treba prepričavati nego doživljavati. Ja sam u Beogradu, sudeći po reakciji publike, rado viđen. Osim toga, ovdje sam prisutan 20 godina, imam dosta prijatelja. Tako da je to potpun ugođaj - imati koncerte i družiti se - kaže za 'Blic' Haris Džinović. Znate li u kojoj ste od bivših republika, sada država, najpopularniji?
- Ne znam, ne vodim o tome računa... Vjerovatno u Bosni i ovdje. Možda više ovdje nego u Bosni.
Živite još uvek u Parizu. Od čega tamo živite?
- U Parizu živim od ‘92-93. godine. Šta znam, izabrao sam Pariz kao grad koji mi se sviđa. Od čega živite, od restorana?
- Nemam ga više. Kako kažu - kupio sam kafanu da imam gde sjesti, da dovedem prijatelje i da budem malo komotan. Taj restoran je radio čisto onako ne da bih ja zarađivao, ja imam svoj posao i nije mi padalo na pamet da menjam mikrofon sa tanjirom. Ali, pošto sam ja bio najbolji gost u tom restoranu, onda je malo bilo teško da se on održi, tako da je bilo bolje prodati ga nego da se gomilaju neki namjeti koji su u Parizu vrlo visoki. Uspevate li u Parizu da živite od...
- Kako da ne. Uspevam odlično. Isto kao da živim u Beogradu ili Sarajevu. Uželite li se Sarajeva?
- Kako da ne, odem često u Sarajevo. Interesantna su vaša druženja sa svetskim džet-setom - Džordžom Majklom, 'Džipsi kingsima'...
- Mislim da je to nabudženo u novinama. Nije to neko druženje, ponekad se sretnemo. Imao sam prilike da sretnem, pre dvije godine, Kevina Kostnera u Monaku; čovek mi je prišao kao da me zna, a nikada me u životu nije video. Cepter je pravio neki svjetski amaterski turnir u golfu, pozvali i mene, bilo je i neke svirke. U diskoteci, dan-dva kasnije ponovo mi se javio, popili smo piće, ispričali se kao da se znamo sto godina. Da vas nije pomešao s nekim?
- Pitao sam ga i rekao mi je da zna da sam ja pjevač, neko iz Ceptera mu je vjerovatno to rekao; još mi je rekao da sam dobar pjevač. Pričalo se da ste imali zajedničke nastupe sa 'Džipsi kingsima'. Šta se tu u stvari desilo?
- Jednom smo u Monaku, opet u okviru neke Cepterove priče, zajedno nastupili. Niije to ono - 'Haris Džinović i Džipsi kings'. To novinari malo nabudže, treba im valjda nešto pompezno. Kad god mogu, ja to stišam da ne bi bilo kontraefekta; jer, prvo, nema potrebe da se stvari nabudže toliko, a drugo moram reći da se ono što se nije desilo - nije desilo. Zbog čega tako retko snimate?
- Ja ne proizvodim mnogo muzike. Ne znam je li to dobro ili nije. Mada, pokazalo se kao dobro; možda ne bi bilo tako dobro kada bih proizvodio mnogo muzike. Ni u javnosti se ne pojavljujete često.
- Pojavljujem se, mislim, dovoljno. Ne kalkulišem s tim, jednostavno pojavim se kada imam razlog. Možda ne treba praviti velike pauze, ali ova je uslijedila iz opravdanih razloga, jer ja u tom periodu nisam mogao stvarati ni komponovati, jer mi glava nije bila mirna, tek sam se malo sredio pre par godina. Zbog čega vam glava nije bila mirna?
- Pa, ne može glava biti mirna kad mi država puca i besni rat na svim prostorima moje zemlje i u mom Sarajevu. Kako da pišem, kad su mi misli stalno bile okrenute ka tome? Jesu li vaše pesme autobiografske?
- Ima nešto malo autobiografskog, ali ne pravim ja autobiografiju, pravim neku vremensku biografiju o tome šta se dešava svima nama. Mora li čovek da bude zaljubljen da bi stvarao?
- Ne mora. Mora se dobro osjećati. Moraš znati šta je ta ljubavna patnja i sve ostalo, znači moraš to doživjeti, moraš to prvenstvo na svojoj koži osjetiti, a onda moraš znati i kako se to manifestuje kod drugih. Kažete da ste roker u duši. Ima li to neke veze s načinom života, sa nekom životnom filozofijom?
- Dobro, jesam pomalo. Moja muzika nije tipična narodnjačka ili folk, a nije ni rok. Mene su često pitali koja je to vrsta muzike, ja kažem 'ne znam'. To je nešto u čemu ima svega i svačega, može se prepoznati. Mislim da sam napravio neki novi pravac, koji su rado svi primetili, i grad i selo, i staro i mlado. Ako klinci od sedam godina pjevaju moje pesme na koncertima koji se sad upravo dešavaju po Srbiji, pa ako ih pjevaju ibake od 70 godina - znači to je pun pogodak. Planirate li novu ploču?
- Ne znam, možda iduće godine. Ova je izašla pre nepunih godinu dana. Ja inače mislim da ako imaš dobru ploču šteta je odmah izdavati drugu. Mislim da to treba raditi na dvije i po, tri godine. Ljudi vas doživljavaju kao velikog boema. Da li je to istina?
- Jeste. Kako se odražava to vaše boemstvo?
- Ne znam, to nije ni bila moja namjera. Ne znam najbolje ni da objasnim šta je to boem. Mogu da podnosim samoću dosta dobro. S druge strane, boemi su, mislim, poprilično komunikativni i žive neki svoj film van recimo nekog kliširanog života, tako da kažem. Kako izgleda taj život van klišea?
- Imam ja neki plan, uglavnom. Jer čovek bez plana je totalno prazan. Ali, s druge strane dosta sam komotan u životu, tako da nemam mnogo fiksnih obaveza, izuzev onih koje su u vezi s poslom, i tu sam tačan. A ovako... Obično pozovem nekog prijatelja, negdje odemo na ručak, volim sport. Volim da igram tenis, fudbal, volim skijanje, bavim se ronjenjem. Ima šarenica u mom životu. A kafane, piće, žene, noćni život?
- Pa ima toga, ko će bez toga? Još se niste oženili?
- Nismo, ali hoćemo! Kada?
- Ne znam, čekam pravu ženu, čekam neku koja me može trpjeti, s kojom se mogu posvađati. Jednom prilikom sam pitao prijatelja koji je imao tri žene - gdje su takve i gdje ih nađeš? Kaže: ‘'Ti tamo ne zalaziš'. Pa ne živim na Marsu. Išao sam i ja po bibliotekama, nisam baš nepismen. I po kućnim sedjeljkama, rođendanima... Ili su sve dobre odavno zauzete, ili ja ne znam nać. Vjerovatno nemam talenta za to. A one koje sam ja htio nisu htjele mene, i tako... Dijalog s Džordžom Majklom
Pre nekoliko godina Haris je u Sen Tropeu upoznao Džordža Majkla, koji ga je pitao: 'Kako vi sa takvim glasom niste postali svetska zvijezda?' 'D’ ste se vi rodili u Sarajevu i toliko voleli skijanje i fudbal, za vas niko ni u vašoj zemlji ne bi čuo, a kamoli u svijetu', odgovorio mu je Haris. Simonida Stanković
