Izvor: Blic, 13.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perverzija je svuda oko nas
Perverzija je svuda oko nas
Dogovor je bio da svako od njih dvojice ubije svog sveštenika i da tako dobiju alibi za ono što su sutra spremali. A sutra je trebalo da nastane opšta međuetnička eskalacija mržnje i sukoba izazvana ubistvom dva sveštenika i praktično bi to nekako da bude i prvi dan rata -–napisao je Vladimir Paskaljević (1974.) u romanu 'BDSM' (anglosaksonska skraćenica koja označava ropstvo, disciplinu i sadomazohizam) koji je objavila 'Alexandria Press'.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Reč je o delu u kome se kroz opore životne priče Srba i Muslimana u jednom bosanskom gradu zapravo govori o licemerju javnog morala. Ovo je prvi njegov roman a nastao je na osnovu istoimenog filmskog scenarija inspirisanog istinitim događajem. Vladimir Paskaljević je završio Filmsku i TV režiju, njegov kratkometražni film 'Delfini su sisari' učestvovao je na mnogim svetskim festivalima i osvojio brojne nagrade, sa ocem Goranom Paskaljevićem radio je na filmu 'Kako je Hari postao drvo', zatim scenario i adaptaciju za (budući) film 'Dolazim po tebe i vodim te sa sobom' i tako dalje. Sada radi na dokumentarnom filmu o romskoj deci a za svoj roman prvenac kaže da je tu priču zapravo saznao preko interneta od jednog Bosanca.
'Komunicirali smo preko ‘četa’; on mi je pričao šta sve voli da radi, što je bilo poprilično morbidno, a potom smo govorili o politici. Zaprepastili su me zdravi politički stavovi koje je imao uprkos onome što je radio. Taj neki kontrast, sa jedne strane isperverziranost, a sa druge zdrav politički i društveni um. I tako, ‘ubacila mi se bubica u glavu’ pa sam počeo i njega i sve ljudske odnose da posmatram kroz sado-mazo odnos.' Šta to zapravo znači i podrazumeva?
- Moj generalni stav je da smo mi, barem u ovoj zemlji, a verujem i u svetu, manje-više potpuno nesvesno učesnici odnosa koji je u osnovi sado-mazohistički. Dakle, odnos gde postoji neko nadređen i neko podređen, a gde i jedna i druga strana prihvataju to vrlo dobrovoljno. Odnos je krajnje pervertiran a mi to uglavnom ne primećujemo. Prepoznaje se to i u obrazovanju, i u istoriji, i u politici, i porodičnim odnosima čak i u odnosu prema samom sebi.
Koji je bio vaš motiv da se pozabavite time?
- Bilo je dosta neke vrste jeda u meni što ljudi oko mene prihvataju izvesno ludilo. Imao sam potrebu da ukažem prstom na stvari pa sam seo i napisao scenario a potom i roman. Inače, taj scenario ima pristojne šanse da se nađe na filmskom platnu. Kako pravdate tu tezu da je ceo svet ili bar njegova većina zapala u sado-mazo fazon?
- Primera radi, upoznao sam pre dvadesetak dana jednog Amerikanca koji je radio ovde u Beogradu i koji mi je rekao da će ići u Irak. Pitao sam ga koji su mu motivi? Odgovorio mi je da većina njegovog društva odlazi tamo jer se za 6 meseci zaradi 150 hiljada dolara. Prokomentarisao sam da tamo ubijaju Amerikance a on mi kaže: 'Pa šta, ubijamo i mi njih.' Svugde ljudi olako shvataju društvene i političke tokove i to uopšte nije stvar da neko preživljava, mnogo češće je stvar toga da neko pokušava da zaradi. E, u tom slučaju je to nešto nezdravo. Vidite, sve nacije slave svoje osvajače, mi hvalimo, recimo, Cara Dušana jer osvojio ogroman prostor. Učimo se da budemo osvajači, a to znači i robovi, i to vrlo dobrovoljno. Mislite li da je to prirodno stanje stvari ili postoji izlaz?
- Ne znam koliko je prirodno, no svaki čovek treba da se oslobodi prvo unutar sebe i da pokuša da izađe izvan uvreženih društvenih matrica. Trebalo bi da kao pojedinac stavi prst na čelo pre nego što uradi nešto što može da promeni njegovu sudbinu, sudbinu njegove porodice pa čak i društva. Recimo, pre nego što izađe da glasa ili pre nego što počne da uči svoje dete. Moj junak je, u tom smislu paradoksalan, on stalno pokušava da donese pametnu odluku ali nekako u okviru sistema. I, normalno uglibljuje se sve više i više u blato. Tako postaje ubica, premda je imao najbolje namere u početku. Zato što pokušava sve da uradi u okviru sistema, a i ne pokušava da kaže kako je ceo sistem truo i odluči da uradi nešto na svoju ruku. Imam osećaj da je važno da ispričam tu priču. Zašto vam je važno?
- Imam potrebu. Mislim da ću ako prenesem osećanje i viziju na zbivanja oko mene otvoriti oči nekim ljudima. Uvek sam se divio ljudima koji se trude uprkos svim otporima i vetrovima. Jer, mislim da bez takvih ljudi i takvih pokušaja svet bi se ukočio u blatu. Tatjana Nježić
