Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pedofil u obdaništu
Dekan iz Kragujevca dirnuo je javnost još jednim pravilom svoga časnog posla koje glasi: „Bolje je hiljadu krivaca osloboditi nego jednog nevinog osuditi”
Možda će, kad stigne od silnih poslova, gospođa Nata Mesarović sačiniti, bar za sebe zanimljiv inventar: ko je od njenih izabranih sudija bio kragujevački đak.
Ta okolnost iz biografije časnih sudija ne mora da bude mrlja, većina studenata je (verovatno) pošteno stekla svoja pravnička znanja. Ali ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se provukao samo jedan koji je kupio par ispita ili diplomu onda je to infekcija od koje nema leka.
Od svetih principa prava, pravde i pravičnosti zapamtio sam bar jedan, koji je verovatno cinični vrhunac humanosti: svako je nevin dok se ne dokaže da nije. To zbog toga što se događalo da nedužni postradaju pod rukom pravde „u ime naroda”, a mnogi zlikovci ostanu ugledni građani. Okrenite se oko sebe, ovo nije sumnja nego aksiom koji ne treba dokazivati.
Dekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu, koji je pod teškim sumnjama za aferu „indeks”, ponovo rukovodi fakultetom. Izabrali su ga njegovi saborci, ljudi pod sumnjom. Neke je policija slikala dok primaju krupne pare za prodaju nepostojećih znanja. Lično sam uveren da mi je neko od tako začetih sudija već presuđivao za tekstove o ljudima koji su već isplaknuli svoju mračnu prošlost.
Dekan iz Kragujevca je dirnuo javnost još jednim pravilom svoga časnog posla koje glasi: „Bolje je hiljadu krivaca osloboditi nego jednog nevinog osuditi”. Njegovo nastavno-naučno veće, sačinjeno uglavnom od ljudi pod sumnjom, dalo je otkaz (nije reizabralo asistenta) koji je javno govorio o razornosti afere „indeks”, i okolnostima pod kojima su se trgovci nepostojećim znanjem vratili kako bi vaspitavali bogove pravde.
Zanimljiva je izjava ministra prosvete, koji nas je uveravao da moramo biti strpljivi. Dok se proces ne završi, pa da vidimo šta će sud da kaže. Dotle se ti ugledni ljudi imaju smatrati nedužnim.
E, sad, na ovom mestu priča može da dobije dimenzije tragičnog pozorišta apsurda, pred kojim je svaka kreativna mašta u defanzivi. Zna li Visoki savet sudstva ko će presuđivati dekanu i njegovom naučnom sindikatu? Ta se stvar otegla kao gladna godina, sve se čini kao da neko zataškava kragujevačku pravničku tragediju.
Pitanje bi moglo da glasi i ovako: zašto ovi nevini ljudi, koji žive lagodno, bez griže savesti i pod teškom sumnjom da su trgovali atestima koji (negiraju) najdelikatnija pravna znanja, nisu, na primer, suspendovani? Bojim se pomalo da je ovo moje laičko pitanje suviše naivno, te da me neki zaista učeni pravnik može iseći na froncle. Dobro, neka seče, ali stotine ljudi mi je već postavilo to pitanje, samo zbog toga što je svako od njih bar jednom u životu bio pod teretom srpske verzije sudske pravde.
Jesu li im uvek sudili ljudi koji znaju kako se to radi? Sedamdesetih godina u varošicama oko Užica radio je svoj posao daroviti prevarant izvesni Jovadžić. Po obrazovanju, koliko se sećam, taj znameniti Lupen beše trgovački pomoćnik. Prvo je odlučio da bude pomorski oficir, jer je bio stasit i bela uniforma mu je lepo stajala. Išao je po kućama, prosio devojke, pozajmljivao pare za svadbu i nestajao. Ljudi su ćutali i sakrivali svoju bruku i jad.
A onda je isti Jovadžić odlučio da će biti ginekolog, što mu je došlo nekako zanimljivije, a po prirodi je bio radoznao. Čak je uspeo da postane upravnik nekog zdravstvenog centra, a vitalni ženski živalj je satima čekao na pregled kod doktora Jovadžića.
Uhvatili su ga slučajno, kad je jedan stažista video da šarmantni ginekolog ne ume da meri puls, što mu, doduše, za njegove voajerske poslove nije ni trebalo.
Ali, taj beše sam svoj majstor. Sam je smišljao i nosio rizik svog prerušavanja. U Kragujevcu je u pitanju čitav jedan sistem, u kome je visoko obrazovanje pod sumnjom za prevaru koja razara i državu i društvo, čitav jedan segment vlasti. Lično sumnjam u srpsko pravosuđe i njegovu rezistentnost na korupciju. To što građanin pojedinac sumnja, ne znači da taj segment vlasti nije nevin. Ipak mislim da je to idealno mesto za legitimne Ostape Bendere i druge mutivode. Ako bih to dokazivao, morao bih pred njima, i to saznanje je uzrok srpske pravosudne klaustrofobije. Nemaš gde, Strazbur je daleko. Život je suviše kratak retko ko dočeka rasplet u sporoj i nedostižnoj pravdi, osim ako nisi dekan.
Ova priča o sumnji i nedužnosti ima i svoju jeziviju verziju nego što je osećanje nemoći građana u traganju za svojom pravdom. Svako je od nas sluga Jernej svoje neosetljive države, i ako se kragujevački slučaj ne reši što pre, Nata više neće imati šta da reformiše.
Ali, evo i primera. Svakoga dana, bilo gde uhvate po nekog pedofila, pa se ispostavi da je taj manijak bio „miran čovek, dobar domaćin i ugledan građanin”. Zamislite da takvog nađu među vaspitačima u obdaništu, što se, mislim, već događalo. Ali, on tvrdi da je nevin, i da su mu sve to „namestili”. Proces traje, ročište na svaka tri meseca, ljubitelj dece se brani sa slobode, i još ga vrate na mesto upravnika obdaništa!
Pa sad vi sami rasporedite količine istinske nevinosti i čiste sumnje, dok sud ne kaže svoje.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 13/09/2010
