Izvor: Politika, 29.Jun.2011, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pećina
Kada su se rešetke na Zlotskoj pećini razmakle, za mene je počeo, ma kako to jeftino zvučalo, ulazak u nešto što je neodoljivo ličilo na – nesvesno
Pre izvesnog vremena, nazvao me je brat od strica. Nisam ga video dugo, nekoliko meseci možda. Predložio mi je da odemo na izlet i posetimo Zlotsku pećinu. Predlog ne samo da je bio neobičan nego i uznemiravajući. Nikada ranije nisam kročio na neko tako mistično i neprijateljsko mesto. Ali nikako nisam nalazio razloge >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da njegov predlog odbijem, pogotovu što odavno nisam izašao iz grada.Zato sam nevoljno pristao.
Putovali smo automobilom nekih dva i po, tri sata i najzad se zaustavili na kraju puta, u doslovnom smislu te reči. Naime, nekoliko kilometara posle mestašca Zlot, ispred malog motela smeštenog na obali veštačkog jezerceta, asfalt se, jednostavno, završavao. Odatle se dalje moglo jedino pešice. Iz automobila smo izvadili malo opreme (moj brat je strastveni planinar) i krenuli uzbrdo. Usput sam saznao da se penjemo planinom Južni Kučaj. Dan je bio prekrasan.
Bez mnogo problema, uprkos tome što nikada ne planinarim, savladavao sam ovu tešku turu i to je znatno podiglo moje samopouzdanje. Predeo je zaista bio čaroban i potpuno pust. Društvo nam je pravila velika crna ptica koja je letela klancem ispod nas (!) i pozdravljala nas svojim ravnomernim kreštanjem. Odmarali smo se dva puta, ćaskajući o svemu i svačemu, i najzad stigli na jedan od nižih vrhova Južnog Kučaja. Pred sobom smo ugledali otvor pećine.
Tu se treba pozabaviti detaljima. Ulaz u pećinu je zatvoren rešetkama na kojima postoje vrata koja, na sreću, nisu bila zaključana (ili ih je nekosa slabim nervima, jednostavno – obio). Kroz špilju vodi uređen put, ali nema osvetljenja, pa u njoj vladaju apsolutni mrak i tišina. Temperatura je stalna, i leti i zimi ona je negde oko osamstepeni Celzijusovih. Oko ulaza su smeštene kolonije slepih miševa koji, u grozdovima okačeni o svod, po ceo dan tu spavaju i čekaju da dođe noć.
Sam put kroz pećinu je podrazumevao silazak kroz petnaestak velikih odaja, ispunjenih pećinskim ukrasima. Put je bio krivudav i mestimično klizav, ali dobro trasiran i pošteno utvrđen. Kako smo od osvetljenja imali samo baterijske lampe, pećinu smo upoznavali fragmentarno. Ovaj ili onaj stalagmit ili stalaktit, parče svoda, deo poda. Pronalazili smo monumentalne skulpture, koje je krečnjačka voda pravila stotinama godina, ali i one sasvim male, koje su morale nastati još za našeg života. Moj brat je to nazivao izložbom spomenika. Poželeo sam da ih dotaknem. Bili su vlažni i izgledali nekako sluzavo. Kada sam rukom prešao preko njihove površine imaosam utisak da dodirujem ledeni somot.
Spuštali smo se sve niže i mene je odjednom uhvatila zebnja. Nije to bio strah, pogotovu nije moglo biti govora o panici, ali boravak u tom svetu, drugačijem od svega onoga što je predstavljalo moje životno iskustvo, počeo je da me lagano pritiska. Na izlazu (donjem otvoru) pećine, čekalo nas je pomalo neprijatno iznenađenje. Otvor, kroz koji je dopirao tanki snop sunca, bio je, praktično, zatrpan odronom. Moj brat se, planinarski spretan, uspeo uz bočni zid i pronašao uzak prolaz. Za njim sam krenuo i ja. Najzad sam izašao na svetlost zubatog sunca. Bio sam drugi čovek.
To zahteva objašnjenje. Sama pećina, to se po sebi nameće, predstavlja nešto skriveno, nepoznato, alternativno. Većina nas je za pećine čula, videla ih u televizijskim reportažama ili u avanturističkim filmovima ali o njima nema nikakvo konkretno znanje. Ne može ni da pretpostavi kako je biti u njoj. Kada su se rešetke na Zlotskoj pećini razmakle, za mene je počeo, ma kako to jeftino zvučalo, ulazak u nešto što je neodoljivo ličilo na – nesvesno. U onaj deo nas koji je skriven, zatamnjen, nepristupačan, tajnovit.
Kamene skulpture, osvetljene škiljavom svetlošću naših baterijskih lampi, delovale su mi kao događaji koji su se u mome životu morali odigrati nekada davno ali koji su još ko zna kada zaboravljeni, potisnuti. Sada sam ih ponovo pronalazio, osvetljavao ih slabašnom svetlošću i shvatao kako su one morale ipak ostati zabeležene (skamenjene) u nekom krajičku moje glave. Jedino što ja, do ovoga trenutka, za njih nisam znao, ili sam odbijao da znam, ili sam znao ali to nisam hteo sebi da priznam.
Poseta Zlotskoj pećini postala je tako značajan događaj u mome životu. Ne znam samo da li jeza to zaslužan jedanspeleolog amaterili, jednostavno, njegovo plemenito osećanje da je njegovom bratu potrebno malo svežeg vazduha. I novih pogleda na sopstveni život.
Goran Marković, reditelj
objavljeno: 30.06.2011
.jpg)
