Izvor: Vostok.rs, 06.Nov.2011, 21:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partizanska drama Če Gevare kroz prizmu vremena - treći deo
06.11.2011. -
Posle smrti Če Gevare u planinama Bolivije u oktobru 1967. godine njegov prah nije predat porodici u Kubi. Vojnici su tajno sahranili partizanskog komandanta zajedno sa njegovim saborcima. Gde, na kom mestu u Boliviji je mesto sahrane Čegevare dugo je bilo nepoznato. Tek posle 28 godina bolivijske vlasti su dozvolile Kubancima da traže grob. Traganje je bilo teško, nekoliko puta je zaustavljano i trajalo je godinu i po dana. Posle 30 godina posmrtni ostaci Argentinca >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Če su iskopani na prilazu gradu Valje Grande i preneseni u Kubu – njegovu drugu domovinu. Partizanskog komandanta su sahranili u Santa Klari, 300 km. istočno od Havane. Kraj njega su zakopani posmrtni ostaci njegovih saboraca, koji su poginuli zajedno sa njim. U Santa Klari je otvoren memorijalni kompleks sa spomenikom Čeu i večitom vatrom koju je upalio Fidel Kastro.
Santa Klara nije slučajno izabrana za mesto poslednjeg boravka Če Gevare. Sa tim gradom je povezana najveća pobeda Čea kao komandanta odreda ustaničke armije Fidela Kastro. 300 partizana je tada slomilo otpor 3 000 demoralizovanih vojnika vladine vojske. Borba za Santa Klaru je bila poslednja i odlučujuća u Kubanskoj revoluciji, otvorila je put ka Havani. Nakon pada grada vojni diktator Fulhensio Batista je pobegao iz zemlje. Memorijal Če Gevari podseća na tu slavnu stranicu Kubanske revolucije i na dramatičnu partizansku epopeju Gevare u Boliviji.
Za mnoge ljude lik Gevare je simbol mladosti i revolucionarnog romantizma. U njegovoj sudbini ima mnogo misterioznog. Argentinac Če je jedini stranac koga je Fidel Kastro pozvao u svoj ustanički odred tajno formiran u Meksiku za dalje iskrcavanje na Kubu. Gevara nije mnogo verovao u uspeh tog poduhvata, ali je odlučio da rizikuje zbog pravde – borbe protiv diktature generala Batiste u Kubi. Posle pobede Kubanske revolucije komandante postaje jedna od rukovodilaca zemlje zajedno sa braćom Kastra, ali uskoro napušta svoj visoki položaj. Zbog čega? Da bi sa karabinom i rancem probijao opasan partizanski put prvo u džunglama Konga, a zatim u Boliviji.
Neprijatelji su govorili da je Če Gevara avanturista i da se samo tako mogu objasniti njegove odluke i postupci. Napuštajući Kubu napisao je roditeljima: „Mnogi će reći da tražim avanture, i to biće u pravu. Ali ja tražim avanture druge vrste, ja sam avanturista koji rizikuje svoj život da bi dokazao svoju pravdu". Pa makar i da nije dokazao svoju pravdu Če Gevara je postao primer samopožrtvovanja koga je vodilo kroz život samo osećanje – shvatanje socijalne nepravde. „Najvažnije je, - pisao je on svojoj deci, - da budete uvek u stanju da osetite bilo koju nepravdu koja se dogodi gde god u svetu. To je najlepša karakteristika revolucionara". Verovatno je u tim rečima sav Če. Sam komandante je iskreno verovao u ideje za koje se borio. Ali poslednjih godina svog života nije krio da se kritički odnosi prema onim stranama rukovodstva Komunističke partije Sovjetskog Saveza koje su mu izgledale kao udaljavanje od revolucionarnih principa.
Vreme je jasno pokazalo u čemu je on bio u pravu, u čemu je bio u zabludi. On nije uspeo sa malim internacionalnim odredom da upali vatru revolucije u Boliviji i da je proširi na susedne zemlje. Čegevara je smatrao da je oružana borba najsigurniji put za promenu uređenja u latinoameričkim zemljama. A ispostavilo se da to nije tako. Posle neuspeha i slabljenja ustaničkog pokreta u Latinskoj Americi „novi levi" su dali prednost demokratskim promenama, parlamentarnim načinima za rešavanje teških socijalnih problema. U istoj toj Boliviji, a takođe u Venecueli i Ekvadoru na vlast su putem izbora došli radikalno raspoloženi levi predsednici.
I naših dana ličnost Če Gevare ne prestaje da izaziva interes. Upravo takvi ljudi na primeru svog života i smrti teraju na razmišljanje o nesavršenstvu sveta, bude nam savest. Odnos prema Če Gevari je nastao nezavisno od marksističke ideologije kojoj se pridržavao. Taj odnos je određen drugim: prezrenjem raskoši, njegovim apsolutno beskorisnim i herojskim samopožrtvovanjem. Upravo zato je život neordinarne ličnosti privlači pažnju pisaca, filmadžija, političara, istoričara.
I u svim knjigama i istraživanjima posvećenim Čeu spominje se ime Maria Monhea, tadašnjeg glavnog komuniste Bolivije. Njegov lik se sreće i u jednom umetničkom filmu o komandanteu. U našoj jučerašnjoj emisiji Mario Monhe je pričao o njegovom susretu sa Čeom 31. decembra 1966. godine u partizanskom logoru u planinama Bolivije. Lider bolivijskih komunista nije podržao planove Če Gevare, nije verovao da pod rukovodstvom stranca pa čak i tako čuvenog može da se podigne masovni ustanički pokret u zemlji. Odigrale su najverovatnije ulogu i sopstvene ambicije. Mario Monhe je skupo platio svoju partijsku pripadnost i odbijanje rukovodstva bolivijskih komunista da se uključe u partizansku borbu. Njegova dalja sudbina je bila dramatična. Sa jedne strane pretili su mu ultralevi za „izdaju Čea", sa druge – vojna diktatura Bolivije ga je progonila za „komunističku aktivnost", dva puta ga zatvarala, a zatim izjurila iz zemlje. Na tome je politička karijera Mario Monhea bila završena. Odtad zaboravljeni izgnanik živi sa svojom porodicom u Moskvi. Duže vreme je radio u Institutu za Latinsku Ameriku pri Akademiji nauka. Sada je penzioner, ima državljanstvo Rusije. Novinar Leonard Kosičev nastavlja razgovor sa 82-godišnjim Mariom Monhe:
Mario, sada su u Boliviji na vlasti levi, koji veoma poštuju Če Gevaru. Čak su mu podigli spomenik na mestu na kojem je poginuo. Da li je neko mogao da zamisli tada, posle ubistva Čea, da će doći takvo vreme za Boliviju?
Mario Monhe: Mislim da je Bolivija ušla u istoriju i legende sa smrću Če Gevare. Da nije taj događaj, niko ne bi ni saznao za Boliviju. Naravno, nemoguće je bilo zamisliti sve što se dogodilo...
Mario, a kako ti danas doživljavaš Če Gevaru? Kako ocenjuješ njegovu ličnost sa tačke gledišta savremenosti?
Mario Monhe: Sa tačke gledišta današnjeg dana, Če je, rekao bih, bio kompleksna figura. Ali to je ličnost koja je stvarala istoriju. Čovek koji je dao život za ideju. Sa te tačke gledišta to je naravno originalna figura. To je simbol protesta... Protesta onih koje se bore za bolji svet. U istoriji ima mnogo primera takvog heroizma, mnogi su žrtvovali svoje živote, ali njihova smrt nije imala tako veliki odjek u svetu, ka smrt Čea.
Mario, a da li sada žališ, što nisi podržao partizansku borbu Če Gevare?
Mario Monhe: Ne žalim što nisam podržao Če Gevaru. Ne žalim ni o tome što nisam poginuo zajedno sa njim. Znaš, ne žalim što sam bio komunista. Ne, ne žalim. I ne žalim što sam podržavao Sovjetski Savez. Žalim samo o tome da u svoje vreme nisam shvatio kako treba razumeti marksizam. Nisam shvatio da to nije dogma. Nisam usvojio njegovu dijalektiku.
Sada nikako nisi povezan sa Komunističkom partijom Bolivije?
Mario Monhe: Nikako. Prekinuli smo sve veze kad je počela perestrojka u SSSR. Oni su se udaljili od mene, ja od njih. I nimalo nisam ogorčen zbog toga. Srećan sam što sam bio član Komunističke partije Bolivije, što sam se borio za ideale marksizma, iako sada znam da nisam uvek shvatao suštinu i zbog toga sam činio greške. Bio sam posvećeni komunista, ali bez neophodne širine pogleda. Nisam mogao da razumem saveznike. Upozoravali su me da ne činim greške, ali nisam prihvatao te primedbe. Takav je život. A živim već više od 80 godina. I 45 godina je prošlo od smrti Čea. Živim da bih video ovaj svet, nov i zanimljiv. Za mene je najgore da nemam mogućnost da učestvujem u onome što se u svetu dešava, da nisam u stanju da shvatim nove generacije. To me tišti. Ali živim već 40 godina u promenama u svetu. Nemoguće je živeti držeći se kriterijuma prošlosti. Često vidim kako rukovodioci komunističke partije Rusije nastupaju sa govorima, ponavljajući staro, kao da su na 20. kongresu KPSS, na kojem sam inače prisustvovao. Pred nama je već druga realnost. Omladina je druga, sa širim pogledima, i ona menja svet.
Mario, ispričaj nam o svojoj deci.
Mario Monhe: Moja deca odrastaju ovde i počinju da misle kao svi mladi u Rusiji. Imaju svoje probleme. Oni ne razumeju to što im pričam. To su ljudi novog sklada. Oni su za socijalnu pravdu. Ne pridržavaju se prokomunističkih stavova. Veruju u miran saživot svih rasa, jer su isto takvi mestici kao ja.
Mario, da li si razmišljao da se vratiš u Boliviju, bar na kratko?
Mario Monhe: Ja sam uvek maštao da živim u Boliviji. Kad sam došao ovde predložili su mi takve uslove da sam mogao da ovde ostanem. Nisam uvređen ni na koga. Dobro mi je ovde gde živim, osećam se kao deo ovog društva. Bolivija sad za mene nije tako važna i željena. A ovde žive moja deca...
Ali Bolivija je tvoja otadžbina. I tvoja deca bi verovatno htela da žive u Boliviji...
Mario Monhe: Moja deca se više streme u Evropu, oni smatraju da su više evropljani, nego latinoamerikanci. Što se mene tiče, meni je zanimljivije da živim u takvom savremenom centru kao što je Moskva – pa makar i bilo komplikovano, ponekad teško, ali veoma zanimljivo. Žalim što ne mogu aktivno da se nečim bavim. Ja sam penzioner, ali sve što se oko mene dešava privlači moju pažnju. Zanima me sve što se u dešava u ovoj zemlji.
Mario, hvala ti za ovako zanimljiv razgovor.
Mario Monhe: Ne znam, da li vam se dopao, ali još jednom mogu da ponovim: život je zanimljiv, veoma je zanimljivo živeti.
I to je najvažnije.
Tako završava treći i poslednji deo emisije „Partizanska drama Če Gevare kroz prizmu vremena". Gost emisije Mario Monhe i autor Leonard Kosičev su otvoreni da odgovore na bilo koja vaša pitanja.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
