Izvor: Politika, 15.Apr.2015, 08:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paralelna stvarnost
Procedure se ne smeju kršiti niti preskakati karike u lancu odlučivanja. A pogotovo ne zarad vrlo verovatnog sakupljanja medijskih poena
Nije mi uopšte drago što moram da kvarim ovu (post)prazničnu atmosferu. Ali, videći kako se vlast opasno uljuljkuje i zapliće u paukovoj mreži sopstvene propagande, ne mogu a da – makar sizifovski – ne skrenem pažnju na nekoliko pojava koje su poslednjih nedelja doživele zabrinjavajuću eskalaciju.
Poluistina je često >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gora od laži i može da ima opasnije posledice. Koliko puta smo u poslednje vreme iz usta premijera čuli da je budžetski deficit mnogo manji nego što je planirano, da su fiskalni prihodi mnogo veći i da mu je „prosto neprijatno” koliko su pokazatelji povoljni? A koliko puta ste, nasuprot tome, čuli da je u periodu januar-februar 2015. godine, industrijska proizvodnja u Srbiji manja 3,1 odsto nego u istom periodu prošle godine? (A u odnosu na prosek iz 2014. godine u padu je 6,3 procenta, saopštio je Republički zavod za statistiku.) Istovremeno, javni dug je porastao na 25 milijardi evra, odnosno 75 odsto procenjenog BDP-a, sa realnom perspektivom da do kraja godine dogura do oko 80 odsto.
Neki od navedenih parametara će se možda i popraviti. Neki možda pokvariti. Ali teško da će se izmeniti više nego očigledna sklonost vlasti da stvarnost šminka i krivotvori. I ta tendencija je potencijalno mnogo veći problem čak i od ovih nepovoljnih ekonomskih pokazatelja.
Uopšte, srpska vlast neodoljivo asocira na teško obolelog pacijenta koji pati od fatalne sistemske bolesti, a pri tom se neprestano teši i hrabri time što mu je, na primer, krvni pritisak normalan, a holesterol u redu.
Da, znam. Davljenik se i za slamku hvata. Ali ovde je, bojim se, u pitanju nešto gore od toga. Jer da je reč samo o običnom optimizmu – on čak može biti pozitivan i mobilišući. No, plašim se da je ovde u pitanju neka vrsta masovne autohipnoze, koja povremeno prelazi u masovnu halucinaciju. Sa sve kolektivnim ignorisanjem realnosti i elementarnih činjenica.
Drugim rečima, plašim se da aktuelna vlast ozbiljno počinje da veruje kako je ugrožena sa svih strana, kako joj – a pre svega njenom prvom čoveku – svi rade o glavi, od stranaca, do malobrojne opozicije i medijskih kritičara. A u takvoj percepciji onda ne čudi da se prema opoziciji mogu koristiti sva sredstva i brutalno kršiti njihova demokratska, a neretko i ljudska prava. I to je moj najosnovniji i istovremeno najmučniji utisak iz skupštinske debate o projektu „Beograd na vodi”. Još više me brine gotovo totalna ravnodušnost javnosti prema – najblaže rečeno, nedemokratskoj – atmosferi koja je tokom te debate u skupštini vladala.
Svima se mogu desiti lapsusi i omaške. Ali aktuelnoj vlasti takve stvari su više pravilo nego izuzetak. Pa se tako, u nepuna 24 časa, sa te strane moglo čuti ne samo da se u Dubaiju nalazi „najviša zgrada u Evropi”, nego i da se ministar vojni „telepromtuje”, a šef poslaničke grupe SNS-a svom premijeru „divi mentalno i fizički”.
Ja se ne slažem s pravcem vladajuće politike (ako se tu uopšte može govoriti o nekom pravcu). Ali čak i da je pravac savršen, ostaje problem (ne)kompetentnosti kadrova sa kojima se ta politika vodi.
Pa čak i oni koji bi, eventualno, mogli obavljati neki posao, nepogrešivo su raspoređeni na pogrešan način. Recimo, ma šta ko mislio o njegovim stručnim referencama, niko ne može poreći da je Nebojša Stefanović bio vrlo dobar, korektan, strpljiv i pristojan predsedavajući parlamenta. U svakom slučaju, nipošto nije bio gori od prethodnika, a verovatno je od mnogih bio tolerantniji i bolji. I umesto da ga ostavi tu gde je bio i gde je već stekao određeno iskustvo, Vučić ga je, kao jednog od malobrojnih saradnika u koje ima poverenje, prošle godine prebacio u MUP, da bi na taj način on (Vučić) kontrolisao procese u ovom osetljivom resoru. A onda je on (Stefanović) preko potreban, a nedostajući autoritet morao, pored ostalog, skupljati i ličnim učešćem u medijsko-propagandnoj akciji potere za kidnapovanom bebom.
Nije na ministru policije da lično juri otmičare deteta. Baš kao što, po istom principu, nije na ministru Lončaru da, istoga dana, na Surčinu „lično organizuje medicinski prihvat bebe iz Novog Pazara”. Naravno, helikopter je mogao i ne pasti – baš kao što je, s druge strane, i Nešina „džems-bondovska” potera za otmičarima mogla završiti tragično. Poenta je da se – bez baš preke potrebe –procedure ne smeju kršiti i ne smeju se preskakati karike u lancu odlučivanja. A pogotovo ne zarad vrlo verovatnog sakupljanja medijskih poena. O čemu je, kad se sve sabere i oduzme, ovde ipak najverovatnije bila reč.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 15.04.2015.
