Izvor: Blic, 18.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Panika u parku beskućnika
Panika u parku beskućnika
Junakinja u drami Janoša Glovackog nema direktne veze sa Sofoklovom Antigonom, ali izrasta iz istog temelja koji bi se mogao odrediti njenim čuvenim rečima: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena" - rekla je u razgovoru za „Blic" mlada glumica Milica Mihailović, ćerka poznatog akademika Dragoslava Mihailovića, koja u večerašnjoj premijeri komada „Antigona u Njujorku", Janoša Glovackog u režiji Bore Draškovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a u produkciji „Grada-teatra", igra glavni lik.
Govoreći o ovom komadu Milica ističe činjenicu da junakinja istrajava u svojim plemenitim namerama i uprkos svim mogućim preprekama nastoji da sahrani čoveka koga je volela. Naime, reč je o pobuni.
Šta obeležava tu pobunu?
- Da bi postupila po zakonu svoje savesti, svoje duše, u krajnoj liniji po Božijem zakonu, ona mora da dođe u konflikt sa sistemom. Ona nema svesnu ideju o tom sukobu, ona ima samo instikt koji je goni da postupi po savesti.
Znači li to da kada čovek postupa u skladu sa svojom savešću biva u sukobu sa zvaničnim sistemom?
- Na žalost, to najčešće znači upravo to.
Radeći taj lik koji momenat vam je bio najteži, sa kojim njenim delom ste se najviše borili?
- To je umorna, gladna, bolesna žena, sa dna, a krasi je taj ne sasvim svestan ali veoma jak etički refleks. Trebalo je napraviti spoj takve žene sa uzvišenom antičkom heroinom. Iz njene gladi i bede često, a istovremeno vrlo žestoko, progovara krik potrebe za zadovoljenje pravde. Pobuna protiv nepravde. U svakom slučaju ovaj komad ima velikog razloga da postoji ovde i danas.
Zašto? U čemu on to korespondira sa današnjicom i sadaašnjim trenutkom?
- Jer govori o možda uzaludnom ali neophodnom ljudskom pokušaju da se odupre zlu. Ma koliko najezda zla delovala moćno i zastrašujuće čovek joj se mora odupreti. Ono što moju junakinju uprkos svemu drži u životu je njena ogromna potreba da voli i da bude voljena. Ali, pre svega da voli! I to bez obzira na svu težinu njene pozicije. Kada je život smrvi dokazujući joj da je ljubav nemoguća ona se ubija. Naime, ne ubija nju ni beda, ni silovanje, ni muka, ubija je to što je izgubila veru da je ljubav moguća.
To zvuči veoma pesimistično. Pa ipak, nameće se pitanje da li je ljubav, ne samo između muškarca i žene, nego kao princip življenja moguć?
- Sudeći po mojoj junakinji... i jeste i nije. Ona se preko sahranjivanja tog svog čoveka vezuje za drugu osobu iz istog tog parka beskućnika. I rađa se nada između jedne poludele žene i teškog alkoholičara. A onda sve bude onako kako obično biva.
A kako to obično biva?
- Život ih je samleo. Tačnije rečeno smrvio ih je sistem u kome oni ne vrede ništa, sistem koji nepogrešivo radi na stvaranju beskućnika, gladnih, pljavih, musavih, poniženih, i bez nade. A ionda ili doživi kao teret i počisti ih.
Radnja se odvija u jednom parku u Njujorku. Za Ameriku se često govorilo da je obećana zemlja...
- Interesantno je što je komad smešten u Njujork. Jer, taj grad je na neki način prestonica planete. Ali, svi likovi, svi ti beskućnici su apatridi, došljaci, svi osim policajca koji oličava beskrupuloznu vlast. Naravno, ovo nije priča o Americi već o čitavom svetu, a najviše o nama koji vrlo dobro znamo kako izgleda kada je lična sudbina podređena ludačkim ciljevima jedne bahate vlasti. Međutim, uprkos svemu ima nećeg zbilja prelepog u toj ženi koju tumačim.
A to je?
- Njena fantastična, nepokolebljiva životna snaga. Sve je u njenom postojanju obeshrabrujuće, ali ona ipak ide dalje, i uvek ima snage za to.
Iz čega se to crpi snaga u nemogućim uslovima?
- U njenom slučaju iz verovanja, iz vere makar i u privid ljubavi. čak i ako govorimo u širem smislu, dakle izvan komada, ma koliko bili svesni iluzornosti ne možemo živeti bez vere ljubavi i bez nade.
Reditelj Drašković je pozorište ostavio pre više od trideset godina iz političkih razloga - naime sve je počelo kada je Tito u jednom svom govoru u negativnom kontekstu pomenuo dramu „Kad su cvetale tikve" koju je napisao vaš otac. Danas, kada se Boro Drašković, posle toliko vremena, vraća teatru uzima baš vas za glavnu glumicu. Kako vi vidite taj splet okolnosti?
- Pretpostavljam da u tome ima nečeg sudbinskog i, možda neke više pravde. ali, nisam posebno razmišljala o tome. U svakom slučaju veoma mi znači što sam vezana za povratak reditelja Draškovića na pozorišnu scenu. Jer, zaista mislim da je njegov ondašnji odlazak dramatično uticao na dalji razvoj našeg teatarskog života. Pošteno govoreći, tuga je to da jedan politički govor rezultira trodecenijskim odsustvom jednog divnog umetnika sa pozorišne scene. Tatjana Nježić
