Izvor: Politika, 23.Jun.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PROKLETA POLITIKA
Da li je politika prestala da bude polje takmičenja ideja o narodnim i državnim interesima i postala poprište sveopšte demagogije?
Ako smo nešto naučili u poslednjih deset godina, naučili smo da demokratija nije savršen politički sistem. A tako smo se nadali da će nam svanuti kada se zemlja zaista demokratizuje i kada vlade postanu smenjive, odnosno kada počnemo da ih smenjujemo onda kada ne rade dobro. Izgledalo nam je prirodno da je slab rad vlade jasno uočljiv i da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slaba vlada mora da izgubi poštene izbore.
Ali, političari su ubrzo naučili da i nije toliko važno šta se i kako radi, već kako se to predstavi narodu. Pakovanje je postalo važnije od suštine, veština reklame i marketinga zamenila je stvarnu brigu za narod i državu kao najbolji način dolaska na vlast i održanja na vlasti.
Tako je za ambiciozne političare postalo obavezno da svaki ili gotovo svaki dan izađu sa nekom odličnom izjavom i slikaju se na televiziji. Da se zna da se brinu o narodu. Ako je marketinški savetnik jutros bio inventivan i smislio nešto novo, dobićemo, na primer, izjavu o potrebi stvaranja novog vrednosnog sistema (ma, hajde!), a ako nije, dobro je po stoti put najaviti borbu protiv korupcije ili reći da put u Evropu nema alternative.
Prisetimo se koliko je puta iskorišćen medijski potencijal eventualnog posla sa „Fijatom” u Kragujevcu. Ne samo da je njegova najava verovatno odlučila izbore 2008. godine, već se i kasnije slikalo i slikalo. Sumnjičenje da se isključivo radi o predizbornom triku brzo je zaboravljeno, odmah pošto je „Fijat” uložio nešto manje od 100 miliona evra. Niko se više ne pita da li je taj posao siguran, tj. hoće li se zaista tu proizvoditi automobili, kao da je sve u redu. A nije, bar ja mislim da posao nije siguran.
Čudno je to što se ni dan-danas, dve godine po navodnom dogovoru, uopšte ne zna koji će se model tu proizvoditi, a kamoli da su počele da stižu mašine i nacrti. Ništa od toga, samo stare optimističke priče o velikoj proizvodnji za godinu ili dve. A o drugim „Fijatovim” fabrikama se govori i zna šta će se gde proizvoditi, kako u Poljskoj, Napulju ili Brazilu, tako i na Siciliji. Priča se i o novim modelima, ali svaki nalazi mesto u nekoj drugoj fabrici, a ne u kragujevačkoj.
Takva tišina navodi na pomisao da „Fijat” nije posebno zainteresovan za Kragujevac. Najveći zadatak mu je integracija „Krajslera”, potom održanje starih fabrika, a tek na kraju, ako bude bilo potrebe, tu je Kragujevac. Kao rezervna varijanta, čija je pogodnost za „Fijat” sledeća: dobijene su velike koncesije od Vlade Srbije za relativno mali sopstveni trošak. To što je „Fijat” nešto uložio i što sada rekonstruiše staru fabriku nije konačan dokaz da je posao krenuo, pošto bi se uloženi novac mogao vratiti kroz prodaju udela ukoliko se definitivno odustane od proizvodnje.
Drugim rečima, „Fijat” kao da je kupio opciju na podizanje fabrike, odnosno da je malim parama kupio pravo da je podigne ukoliko jednog dana proceni da je to celishodno. A Srbija u međuvremenu ulaže veliki novac u izgradnju infrastrukture u Kragujevcu i oko njega, iako nema izvesnosti da je to korisno uložen novac. Naravno, političari se slikaju i dalje.
Da navedem i jedan sličan primer iz Amerike. Zbog muke sa naftnom mrljom, predsedniku Obami je rejting počeo ozbiljno da opada. Takva katastrofa, a on i moćna američka država ništa korisno da učine, pa sve zavisi od angažmana jedne privatne firme (BP). Čak je istraživanje „Volstrit džornala” pokazalo poprilične brljotine američkih federalnih i lokalnih vlasti u zaštiti priobalja.
Obami je zatrebao jedan atraktivan reklamni potez. I izveo ga je: zavrtanjem ruku iza scene naveo je BP da obeća stvaranje fonda od 20 milijardi dolara za naknadu štete. Time je postigao dve stvari: našao je krivca za sve greške i ubrzao isplatu štete. Vrlo lepo. Samo, stradala je pravda, odnosno pravni sistem: normalno bi bilo da sve te poslove obavi američko pravosuđe, kao zakonski nadležan i nepristrastan faktor, a ne politički dogovor predsednika i kompanije. Jer, trebalo je ustanoviti krivca, za šta je jedino sud nadležan, trebalo je valjano procesuirati zahteve, trebalo je imati pravne lekove za sporove, a ne da državni činovnik na čelu fonda troši pare prema svom nahođenju.
Time opet dolazimo do pitanja demokratije: da nije politika prestala da bude polje takmičenja ideja o narodnim i državnim interesima i postala poprište sveopšte demagogije? Da li na izborima pobeđuju oni koji najbolje izražavaju težnje i potrebe naroda ili najveštiji manipulatori?
direktor ekonomskih studija CLDS-a
Boško Mijatović
objavljeno: 23.06.2010.
