Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 00:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PALOMA
Nisam pametan. S jedne strane, razumem ljude kojima svakodnevno na glave padaju veoma neprijatne materije, ali sa druge, ne znam kako da osudim čoveka koji samo voli životinje. I smatra ih boljim od ljudi
U vremenu kada se pravo na različitost sve više dovodi u prvi plan i predstavlja liniju na kojoj se razdvajaju oni koji žele da žive civilizovano od onih drugih postavio bih jedno pitanje. Ima li čovek prava da svoju prirodu, navike, ukus, ljubav ili usamljenost manifestuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onako kako mu padne na pamet, pod uslovom da se sve to odigrava u okviru njegove „teritorije”, stana, dvorišta ili, uopšte, prostora za koji ima vlasnički list?
Kao prilog za ovu raspravu navešću vam slučaj moje poznanice. Ona živi u porodičnoj kući na Lekinom brdu, u okruženju sličnih ljudi, ni bogatih ni siromašnih, koji su nekako uspeli da skrpe crkavicu i sagrade sebi kakav-takav dom. Kuće su među sobom stešnjene, oko njih ima veoma malo zemlje pa većina stanara tog naselja za vreme ručka gleda jedno drugome u tanjir.
Usred te skromne naseobine malih ljudi, jedan od njenih stanovnika, Miomir Ć., počeo je da gaji golubove. Prethodno je imao psa Džeronima, sa kojim je živeo u ogromnoj ljubavi i, na zgražanje ukućana, delio ne samo svaki zalogaj nego i postelju. Kada se pas razboleo i ubrzo otišao, Miomir se vezao za golubove. U početku ih je imao nekoliko a onda su se oni namnožili pa im je Miomir sagradio veliki, komforni golubarnik koji je zauzeo skoro celo, ionako skučeno dvorište.
Ukućani su u početku gunđali a zatim počeli i otvoreno da negoduju zbog prljavštine i perja kojeg je bilo na sve strane. Ali Miomir nije hteo ni da čuje da se otarasi svojih ljubimaca. Ne samo da njihov broj nije sveo na razumnu meru već ih je svakim danom bilo sve više. Miomirov sin je ubrzo napustio kuću i odselio se u drugi kraj grada a golubarov otac je naprasno umro, rastavši se od života u prilično sumornom raspoloženju. Miomir je ostao sa ženom, od tog vremena sklonoj depresiji, i ćerkom koja je, zbog reputacije da živi u gomili golubljeg izmeta, na kraju ostala usedelica.
I komšiluk je počeo da se žestoko buni. Golubovi nisu mogli da se ograniče na zagađivanje samo Miomirovog poseda nego su uneređivali i okolna dvorišta, terase, krovove, vršili svoje prirodne potrebe po tek opranom vešu i glavama prolaznika. Pošto žustre rasprave, pa čak ni otvorene pretnje nisu dale bilo kakvog rezultata, najbliže komšije su odlučile da ga tuže. Održano je nekoliko ročišta i sve se završilo izvršnom sudskom presudom u kojoj je stajalo da Miomir mora da poruši golubarnik i otarasi se ptica. Njemu to, međutim, nije padalo na pamet. Policija je smatrala kako njen posao nije da se bavi rušenjem golubarnika, inspekcija je imala daleko preča posla pa se Miomirov rat protiv svih nastavio.
U poslednje vreme, naročito otkako je u modi strah od ptičjeg i ostalih gripova, stanovnici tog dela grada pokušavaju da se u borbi protiv fekalne napasti samoorganizuju. Praćke, zvučni efekti ali i nešto ozbiljniji načini zastrašivanja pernatih neprijatelja daju izvesne rezultate. Ali ni Miomir ne sedi skrštenih ruku. Rešen da po svaku cenu odbrani svoje ljubimce, izjavio je: „Odrobijaću svakog ko priđe golubarniku!” Malo spava i sve više vremena provodi na mrtvoj straži u dvorištu. Vidno je omršao i posiveo u licu. Ali ni njegovi protivnici, porodica i susedi, po rečima moje poznanice, ne izgledaju mnogo bolje.
Nisam pametan. S jedne strane, razumem ljude kojima svakodnevno na glave padaju veoma neprijatne materije, ali sa druge, ne znam kako da osudim čoveka koji samo voli životinje. I smatra ih boljim od ljudi. Biće da je posredi jedna od onih nerešivih situacija koju nam život u velikom gradu nameće. Uostalom, videćemo šta će se na kraju desiti.
Goran Marković
[objavljeno: 14/05/2010]
