Izvor: Blic, 21.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovu vlast treba skinuti s repertoara
Ovu vlast treba skinuti s repertoara
Moja junakinja pokazuje neverovatan elan i vitalnost koji izrastaju iz potrebe da preživi, što je danas svima blisko, odnosno postalo je opšte mesto, kaže prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, Aleksandra Saša Nikolić povodom monodrame 'Neželjeni efekti', po tekstu Mirjane Ojdanić, za koju je na 23. festivalu monodrame u Zemunu dobila 'Zlatnu kolajnu', nagradu publike, a koja će od 25. aprila konačno biti na stalnom repertoar u Beogradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na sceni pozorišta 'Slavija'.
Ova glumica, svojevremeno dobitnik prestižne Sterijine nagrade, TV auditorijumu poznata kao Savka Ilić iz 'Srećnih ljudi', kaže da je reč o savremenom tekstu koji nije pisan za nju, ali ga je ona zajedno sa autorkom dorađivala. Nakon priznanja na Festivalu u Zemunu, decembra 1998. Aleksandra je monodramu igrala po gradovima u unutrašnjosti Srbije.
Šta je osnovna nit 'Neželjenih efekata'?
To je običan dan koji se pretvara u neobičan. Reč je o ženi koja radi kao dramaturg u pozorištu i koja pokušava da u sveopštoj besparici i očajanju priušti sebi malo lepote i smisla. Konkretno, ona pokušava da zakaže ljubavni sastanak što ispada smešno jer je okružena decom, mužem, ručkom, dugovima, tekstovima koje mora da sredi... I, kroz niz njenih telefonskih razgovora, postaje jasno sa koliko elana se ona bori i koliko vitalnosti pokazuje.
Postoji li neko karakteristično mesto u predstavi na koje su ljudi najviše reagovali?
Publici i meni se desio spoj, ljudi su reagovali od početka do kraja, a to mi je i bio cilj. Jer, postavila sam sebi zadatak kako telefonirati 50 minuta a da to nekoga dirne u dušu. Vidite,u svom eseju o modernoj prozi Virdžinija Vulf ima zanimljivu misao. Govoreći o životu kao materijalu za umetničku obradu ona navodi da život nije niz simetrično poređanih šarenih sijalica nego polu- providni omotač koji te obavija o početka do kraja svesti. Još pre dvadeset godina, kada sam radila monolog Moli Blum iz Džojsovog 'Uli- ksa' želela sam da eksperimentišem sa senkom, sa neočekivanim ritmovima jednog običnog dana u koji utisci ulaze kao neki čudni razbacani atomi. Ovoga puta pokušala sam da uradim ono što Virdžinija napada strogu formu, čvrstu i jednostavnu strukturu koja će komunicirati sa ljudima različitog senzibiliteta, obrazovanja, socijalnog porekla...
Mislite li da se ljudi prepoznaju u toj 'nemogućoj' situaciji u kojoj je vaša junakinja?
Svi živimo u okolnostima koje zahtevaju maksimum naše vitalnosti da bismo samo preživeli. I svi smo suočeni sa svakodnevnim nizom neželjenih efekata. To je naš specifikum, na drugim mestima u svetu se živi daleko ležernije.
Neke vaše kolege, između ostalog, kažu da je ovde, sa stanovišta umetnosti, inspirativno biti. Jer, tamo gde se živi ležerno tamo umetnik mora da izmišlja situaciju, a ovde je ima u iskustvu. Kako vi gledate na to?
Znate, pre nešto više od godinu dana ugledno pozorište u Berlinu napravilo je svojevrstan eksperiment. Sakupili su grupu pijanaca, klošara, beskućnika i krenuli u određeni pozorišni projekat. Na čelu te trupe je jedan srpski klošar. Tokom meseci rada neki od njih su se socijalizovali, prestali da piju i trupa je napravili dobre predstave. Letos je jedan reditelj, kao i direktor tog pozorišta bio u Beogradu, jer je trupa izrazila želju da dođe u Jugoslaviju zato što tu prepoznaju mesto svog identiteta. A i reditelj i direktor su bili fascinirani životom u Beogradu.
U kom smislu?
Fascinirani ovim gradom kao mestom gde se, uprkos svemu, živi punim životom i diše punim plućima. Inače, ta trupa će doći na leto, verovatno na BELEF. Naravno, reč je o jednoj strani medalje.
A druga strana, kako ona izgleda?
Ono što mene, na neki način boli, jeste to što pozorišta nisu ostala imuna na sveopšte muke koje živimo. A i kako bi? Možda je to samo moja pusta želja da umetnost može biti jača od stvarnosti. Recimo, u Rusiji, u proteklih deset godina, u vreme najvećih kriza i nemanja para za velike predstave pojavila su se tzv. sobna pozorišta u kojima su pravljene 'male', vrhunske predstave iz kojih se izrodila nova estetika. A mi u pozorištu nekako kaskamo. Jer se umetnost 'preselila' u svakodnevni život. Zaista je potrebno biti umetnik pa od sopstvene jadne svakodnevice iscediti smisao, lepotu, sadržaj... Zato publika tako dobro razume moju junakinju.
Do koje granice vaša junakinja, publika ili bilo ko drugi može izdržati?
Do raspada sistema. Ili do sudnjega dana. Znate, ta vrsta uzbudljivosti koju mi živimo je izuzetno intrigantna kada gledate film ili čitate knjigu, ali ne i kada živite u tome. I za samo stvaralaštvo su, naravno, poželjniji normalni uslovi, a ne ekscesi, odnosno kontinuitet ekscesa u kome smo.
U uslovima tog ekscesnog kontinuiteta šta čovek može da uradi?
Ispunjavam svoje građanske dužnosti i iznosim svoje mišljenje. Lično, nisam osoba koja ima izraženu potrebu za političkim angažmanom. I ne znam zašto se od mene kao običnog građanina stalno traži da nešto bitno uradim! Mislim da bi bilo bolje da se mi bavimo onim što umemo, a da važne političke poteze vuku oni koji su sami odabrali taj put i koji nas stalno uveravaju da to znaju. Ako zbilja znaju zašto onda stalno traže nešto od nas? Govorim i o poziciji i o opoziciji. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam ja za okoštalost i ono 'sad svi na svoje radne zadatke'. Po mom profesionalnom opredeljenju jasno je da me privlači bavljenje čovekom i njegovim menama. Ali, jednostavno, mislim na prirodan red stvari. Pa, ne mogu ja kao glumica nekome dobro popravljati zube.
Pretpostavimo da je naša stvarnost pozorišna predstava, šta bi se u tom slučaju dogodilo?
Bez obzira na to što sebe smatram političkim laikom kada bih političku scenu poredila sa pozorištem onda bi to bilo ovako: da mi glumci imamo tako lošu predstavu kao što ova vlast ima politiku u odnosu na svoj narod mi bi davno bili skinuti sa repertoara. TANJA NJEŽIĆ
