Izvor: Blic, 11.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde svako od svakog strahuje
Ovde svako od svakog strahuje
Kod nas još ne postoji zakon koji reguliše odnos Crkve i države. Prisustvo u javnom i društvenom životu zavisi od voluntarističkog stava vladajućih oligarhija. Na prvi pogled Crkva danas u našem društvu ima punu slobodu delovanja. Nažalost, samo u hramu i crkvenim portama. Na konkretni svakodnevni život savremenog čoveka crkva nema uticaj. Nema uticaj na obrazovanje, na zdravstvo, na društvenu etiku i javni moral, na kulturu, na socijalnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << politiku, jer joj je to na ovaj, ili onaj način onemogućeno', ističe u razgovoru za 'Blic' jerej dr Radovan Bigović, profesor na Bogoslovskom fakultatu, komentarišući odnos crkve i države. Dr Radovan Bigović je nedavno objavio zbirku teoloških ogleda i eseja pod naslovom 'Crkva i društvo'. U knjizi profesor Bigović nadahnuto i teološki smelo piše o odnosu pravoslavlja i politike, crkve, demokratije i društva u tranziciji.
Kakav je položaj Crkve u savremenim društvima?
- Sa istorijske pozornice su odavno nestala hrišćanska carstva i društva, čak i hrišćanska kultura. Zato se položaj crkve u modernim društvima bitno razlikuje od onog u bližoj ili daljnoj prošlosti. Njen položaj danas nije svuda isti, razlikuje se od društva do društva, od države do države. Načelno govoreći crkva je u modernim društvima odvojena od države. U svojim nadležnostima one su autonomne u odnosu jedna na drugu. Crkva ne normira javni društveni život. Njen uticaj na moderna društva je veoma mali. Savremena društva su utemeljena na metafizičkoj paradigmi koja je suprotna od hrišćanstva. Moderna društva su izrazito sekularna. Ona nisu antireligiozna, šta više ona proizvode nove oblike religioznosti i razna 'religiozna dobra'. Ali, ako moderna društva nisu antireligiozna, ona su u velikoj meri anticrkvena. Između ostalog njihov je cilj ili da potpuno ukinu Crkvu ili da njenu društvenu i istorijsku ulogu svedu na najmanju i najbeznačajniju ulogu, ili pak da crkvu i njene institucije saobraze idelogiji progresa i tako je učine efikasnom za potrebe tržišta. Vera i religija su danas 'privatna', individualna stvar svakog pojedinca. Kao privatna stvar vera ne može da ima uticaj na tzv. javni život. . Da li pravoslavna ideja sabornosti nužno vodi u kolektivizam i da li je pravoslavlje nespojivo sa modernim individualizmom i liberalizmom?
- Ako se pravilno razume pravoslavno shvatanje sabornosti onda nije teško doći do zaključka da Pravoslavlje nije ni kolektivističko niti individualističko. Hrišćanska antropologija vidi čoveka kao lično, individualno biće, ali istovremeno i kao društveno, kao biće zajednice. Čovek treba da se ravnomerno razvija i kao individualno ali i kao biće zajednice. Radikalni individualizam i radikalni kolektivizam su podjednako opasni i tragični po čoveka. To nam potvrđuje istorija brojnim primerima. Što se tiče modernih liberalnih ideja koje se manifestuju u vapaju za ljudskom slobodom, dostojanstvom i poštovanjem osnovnih ljudskih prava, za pravednijom preraspodelom materijalnih dobara i zaštitom čovekove okoline, one, po mom uverenju nisu strane crkvi. Ne bi bilo netačno tvrditi da su to otuđene i sekularizovane hrišćanske ideje, koje su danas često usmerene protiv same crkve. Mnogo toga nas danas upućuje na zaključak da se vera, pravoslavlje, može živeti samo kao sloboda u Duhu Svetom. Ipak treba naglasiti da postoji razlika između hrišćanskog shvatanja slobode i liberalno-filosofskog. Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju koja vlada u našem društvu?
- Pouzdanih saznanja i informacija nemam. Moj je utisak da nema ničeg novog. Isti ljudi. Iste reči. Iste fraze i parole. Iste fobije i frustracije. Iste uvrede i klevete. Iste laži i zablude, sve isto. Sve je već viđeno i čuveno po ko zna koliko puta. Kod apsolutne većine ljudi, iz dana u dan se uvećavaju patnje i nevolje. Nasilje, mito, korupcija, javni nemoral, ubistva, pljačke, razbojništva, droga, alkoholizam i beznađe su poprimili zastrašujuće razmere. Svaki čovek oseća da mu je danas gore i teže nego juče, a sutra nego danas. Strah je ophrvao sve. Svako se svakoga boji. Pozicija strahuje od opozicije, opozicija od pozicije. Vlast se plaši naroda a narod vlasti. Vlast hoće da ukloni opoziciju a opozicija vlast. Narod bi da menja vlast, a vlast da menja narod. Jedni bi da se menja sve, drugi da se ne promeni ništa. Kao narodu i društvu nedostaje nam zajednička vizija i perspektiva a samim tim i zajedničko delo. Zato, ovako dugo ne može. Mora da krene ili na bolje ili na gore.
Šta očekujete od ujedinjene opozicije? - Da se ujedini (smeh). Ispunili su sva očekivanja. A od vlasti?
- Da radi šta hoće, kao i do sada. Da apsolutno vlada, ili da ne postoji. Evidentno je da danas među episkopima Srpske crkve postoje različite političke opcije. Preti li opasnost da politika postane uzrok sukoba i deoba unutar same Crkve?
- Nisam siguran da li su posredi različite političke opcije, ili nešto drugo. Da li to može da izazove podele i sukobe odgovor može biti i da i ne. Zavisi šta će da preovlada u datom trenutku: politika ili vera. Čini se da bi u ovom trenutku bilo najsvrsishodnije zajedničko crkveno delo(vanje) i zajednički stav o bitnim pitanjima društva. 'Soliranja', ma koliko bila uspešna, ne mogu doneti značajnije rezultate.
Slobodan Erić
