Izvor: Blic, 25.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde su ljubavi moje mladosti
Ovde su ljubavi moje mladosti
Za Danijela Olbrickog filmski kritičari kažu da je tipičan evropski glumac - zvezda sa Starog kontinenta koja se sjajno pokazala i igrajući anđeoske heroje i okrutne zlotvore, od 'Pepela' (1965. A. Vajde), preko 'Malog viteza', 'Obećane zemlje', 'Limenog doboša', 'Pada Italije', do novijeg, ali ne i najnovijeg, 'Pana Tadeuša'. Do sada, ukupno 86 - sve sa slavnim režiserima, kao što su Margaret fon Trota, Klod Leluš, Volker Šlendorf, Nikita >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Mihalkov (u 'Sibirskom berberinu'), Džozef Louzi, Mikloš Jančo, Kšištof Kiešlovski...
Olbricki je u Beograd došao na poziv MJK i Ambasade Poljske, a posredstvom Slobodana Ivetića u čijoj je pratnji, u kombiju stigao i do Kinoteke. Sa nekadašnjim osmehom, koji pamtimo iz njegove mladosti, sa istom, ali ovog puta žućkasto obojenom kosom, srdačno se izljubio sa svojim starim znancima i potom pogledao izložbu fotografija sa snimanja 'Pada Italije'. Tražeći zgodan trenutak da mu priđemo, spontano smišljamo i prvo pitanje, shvativši da jedino neposrednošću možemo na tren privući njegovu pažnju usredsređenu na završne kadrove i Enu Begović, za koju od nas čuje da je tragično preminula prošle godine. Koje emocije u vama izazivaju fotografije koje upravo gledate?
- Ah, bila je to mladost, lepa, burna i neizvesna. Volim da je se sećam. Da li to znači da se danas osećate starim?
- Ostariti sa prijateljima nije nimalo strašno. Strašno je ostariti usamljen među ljudima, ili, pak, sasvim sam. Ne, ja taj problem nemam. I to je moja sreća.
Imate li puno prijatelja?
- Imam, i veoma sam ponosan na tu činjenicu. Valjda zato što zračim optimizmom, ali ne onim preteranim, usiljenim, nalik na glumca maskiranog u krupnu bebu. Ozaren sam jer nikad nisam patio od natprirodne veličine čoveka koji ne želi da zna ni za kakvu brigu i probleme. Imate li i ovde prijatelje?
- Pa vidite i sami koliko ih je oko mene. Zar to nije divno! Da li je tačno da se u poslednje vreme više bavite pozorištem nego filmom?
- Nije baš tako. Pre bih rekao da se bavim svojim unucima. Ne znam da li ste znali, ali ja sam deda, imam ih dvoje, jednog od devet i drugog od osam godina. To je tek zadovoljstvo - biti deda. Posle dugo godina provedenih u Parizu vratili ste se u Varšavu. Zašto?
- Ah, zašto? Prvo ne živim u Varšavi, već na selu u njenoj blizini. I mnogo mi je bolje nego u Parizu. Poljska je postala skoro normalna zemlja. Oduvek sam sebi govorio da ću se u svoju zemlju vratiti čim ona postane normalna. Na sreću, to nam se dogodilo s dolaskom demokratije i, eto, sastavio sam u Poljskoj već jedanaest godina. Čime se bavite na selu?
- Bavim se uzgajanjem konja… Imate li vremena za snimanje?
- Kako da ne. Snimim otprilike dva filma godišnje. Svuda po Evropi. Upravo sam završio snimanje jednog u Austriji. Koju ste ulogu imali u tom filmu?
- Glavnu, naravno. (Smeje se). To smo i očekivali. Koga ste igrali?
- Reč je čoveku s mentalnim problemima, sinu jednog naciste koji ne može da se pomiri sa prošlošću svoga oca. Inspirativna rola. Volite li da radite u angažovanim filmovima?
- Oduvek. Recite nam razlog vašeg dolaska u Beograd?
- Razlog je ljubavne prirode. Izvinite, da li to znači da ste ovde u nekoga zaljubljeni?
- Ha, ha, ha. Zaljubljen sam u Beograd i Srbe. U sve ono što su bile ljubavi moje mladosti. Iz tog vremena pamtiću nešto do kraja života. Nešto što mi je tada dalo neophodan osećaj važnosti. Znate, kada je Veljko Bulajić snimao 'Bitku na Neretvi' zvao me je da radimo zajedno. Od tog posla, jednog od prvih pokušaja u mojoj međunarodnoj karijeri, na kraju ništa nije bilo, zbog nekih drugih mojih obaveza, ali sećam se da mi je, kao veoma mladom glumcu, ponudio honorar od petnaest hiljada dolara. Možete li zamisliti koji je to bio novac za poljskog glumca u ono vreme! Danas mi nije žao što sam tu šansu propustio, jer, eto, posle toliko decenija, imam ponovo čast da budem ovde i da zahvaljujući nagradi 'Zlatni pečat' uđem među odabrane, kao što su Lordan, Nikita, Liv, Kusturica... Da li ste još u kontaktu sa Zafranovićem?
- Kako da ne. Nedavno sam mu pisao da bih rado sa svojom porodicom proveo ovo leto na Šolti, gde smo snimali 'Pad Italije'. Nažalost, upravo smo zajedno čuli šta mi je odgovorio. (Čestitajući Olbrickom na nagradi i izražavajući žaljenje što dodeli ne može prisustvovati, Zafranović mu je poručio da bi ga on rado ugostio u njegovoj rodnoj Maslenici, ali da zbog nekih filmova koje je snimao, još uvek ne može na Šoltu. ) Buntovnik s razlogom
Rođen 1945. godine - što se po njegovom izgledu nikako ne bi reklo - od svoje devetnaeste Olbricki je u svetu sedme umetnosti zahvaljujući Andžeju Vajdi. U Muzeju jugoslovenske kinoteke gde mu je uručen 'Zlatni pečat', a potom prikazan film 'Pad Italije' tokom čijeg snimanja je počeo svoje drugovanje sa Zafranovićem, Božidarom Nikolićem, Slobodanom Ivetićem, Milenom Dravić… Omaž gostu naslovljen je 'Buntovnik s mnogo razloga', za razliku od podjednako slavnog Džemsa Dina, u čiju su ga istočnu varijantu promovisali mnogi na Zapadu. Milena Marjanović
