Izvor: Blic, 29.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde se nasilje ili trpi ili se čini
Ovde se nasilje ili trpi ili se čini Mislim da se svet danas definitivno opredelio za racionalno i praktično prilaženje pojavama. Posledica toga je formiranje ostvarenog društva, utilitarnih ideja, tehničara koji prelaze u tehnokrate. Stvara se mišljenje da sve mora biti pod kontrolom. Čovek danas svoje emocije vuče sa sobom kao prokletstvo, rekao je u razgovoru za 'Blic' Branko Kukić, pisac i čelni čovek zapažene izdavačke kuće 'Gradac' iz Čačka obrazlažući zašto je novopokrenutu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << biblioteku nazvao baš 'Zbirka Faust'.
Komentarišući posledice navedenog stanja stvari Kukić kaže da to, naravno, nije dobro jer se gubi poverenje u tajanstvena previranja u čoveku, raskida se veza sa fantazijom i sputava imaginacija kao najčudesnija i najveličanstvenija čovekova moć.
Koju ste konkretno ideju imali na umu kada ste se opredelili za naziv 'Zbirka Faust'?
Znamo da su najuzvišenija čovekova dela dela umetnosti nastala upravo iz tog čovekovog podzemlja, iz tog velikog skladišta protivurečenosti, protivurečenosti na kojoj, u stvari, počiva život. Faust je upravo figura koja predstavlja ne odricanje od racionalnog, nego uvođenje emocija i podsvesti u život kako bi on imao ritma, kako čovek ne bi izgubio vezu sa tajanstvenim i teško dokučivim slojevima u rudnicima svoga bića. Dužnost nam je da tog Fausta danas ponovo oživimo, kao što je to u svom vremenu uradio veliki Gete. Dakle, 'Zbirka Faust' je moj konkretan doprinos toj ideji. U jednoj od knjiga koju ste nedavno objavili pokrenuto je pitanje etike stvaranja. Koliko umetnost boluje od 'upotrebljenosti'?
To pre svega zavisi od morala samog umetnika, ali i od iskvarenosti i represije društva u kome umetnik živi. Što se morala tiče, umetnici nisu pelcovani od udvorništva. Setite se samo onih ludosti sa Titom, ali i onih sa ovim današnjim. To je inače rasprostranjena pojava među intelektualcima budući da oni imaju osećaj za finese, oni to ponekad umeju suptilno da urade. Ako izuzmemo ono sramno i gnusno pismo nekih članova Udruženja dramskih umetnika, poslednjih godina je opao interes za uvlačenje, iz prostog razloga što ovde jedino ima smisla uvlačenje Porodici; ali, pošto je na tom nivou naloga velika, pojavilo se usko grlo, pa su umetnici izgubili samopouzdanje. Ako se i uvlače, to rade uglavnom grupno, odnosno institucionalno. A što se potreba društva za 'upotrebnom umetnošću' tiče, i tu stvari stoje loše, jer ovde umetnost nikoga više ne interesuje u opštem smislu. Nema para, nema interesa, ostali su samo umetnici da rade to što rade o svom kruvu. Naravno da će to u budućnosti imati svoju cenu, a ta cena će biti gubitak vrhunske kulture; bićemo narod sa nasilno deflorisanom kulturom. A znate da se za taj seks snose konsekvence, a i ne donosi plodove rada. Dakle, ovde danas ne postoji izražena potreba za 'upotrebljivosti' umetnosti, a to je strašno loš znak za jedan narod, znak da će ovo biti jedna kaljuga. Ili kali-juga, ako više volite metafiziku. Koje bi delo moglo, po vašem mišljenju, da bude naše ogledalo, odnosno naša 'stvarnosna proza'?
Mislim da su to neka dela Iva Andrića, koji je objektivno, bez zle namere analizirao karakter našeg naroda, pišući o njegovim vrlinama i manama. Ta slika nimalo nije ružičasta, jer je uočio da se ovde vekovima prave iste greške pošto je mnogo negativnog ušlo u etos ovog naroda, a to je nešto, dakle taj karakter naroda što nije lako promeniti. To spada u konstante koje mogu da izmene samo burni, najčešće tragični događaji. U priči 'Pismo iz 1920. godine' Andrić govori da je najkobnija osobina ovog naroda mržnja. Ovde je, zaista, sve prožeto mržnjom, na njoj sve počiva, ona je najstalnija i najsuptilnija veza između nas samih, ona se večito talasa i buja u nama kao jedina naša volja i želja. Otuda se ovde prvo zamrzi, pa se tek onda razmišlja o razlozima te mržnje. Kako Andrić kaže, ovde 'mržnja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu'. Bojim se da je reč o zaraznoj neizlečivoj bolesti posle koje dolazi pomor, bojim se da je ona jedini model po kome se ovde živi. Plašim se mržnje prema sopstvenom narodu u vidu zakona o terorizmu, plašim se svakodnevnih hladnokrvnih ubistava, plašim se krađa i prekrađa, plašim se ministara i ministarki, tog 'ministarstva straha', plašim se njihove starmale dece sa licem osvetnika, plašim se vojske i paravojske, plašim se naci-kulture, plašim se, konačno, samog sebe. Ovo je zemlja nasilja i vreme nasilja, ovde je sve nasilno: ovde se nasilje ili trpi ili se čini. 'Pustoš na ivici ljudskog postojanja', kako kaže Andrić. Iz tog proističu pritvorenost i podmuklost.
Kolika je snaga umetnosti na ovim prostorima i u ovim vremenima?
Da je umetnost na ovim prostorima i u prethodnim vremenima mogla nešto pozitivno da formira, ne bi došlo do ovoga do čega je došlo. Nikada nisam verovao u veliku ulogu umetnosti u najširem smislu. Umetnost je stvar pojedinaca, dakle manjine, a masa je uvek bila bezglava, uvek je tražila nekog slepca da za njim pođe, kao u onoj Domanovićevoj priči. Ali umetnost ima tu moć da preko svojih stvaralaca, preko njihovog ugleda širi, pozitivnu energiju koja utiče na formiranje dobre, odvažne, iskrene atmosfere u društvu: pomislite šta bi značilo da je sada živ, recimo, Andrić. Ipak bi on bio kakav-takav oslonac, mada bi ga većina u dubini duše odbijala. Ali, danas je naša kultura pod teškim dopingom primitivizma i kiča. Ona je debelo navučena, što bi rekao slikar Reljić. Ona je navučena na mržnju, na primitivni nacionalizam, presvučena u neukusno ruho, pa liči više na strašilo za ptice, nego na neku boginju, kako su je nekada predstavljali i kako bi trebalo uvek da bude. Tanja Njezić
