Izvor: Blic, 05.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde niko ne priznaje vlastite greške
Ovde niko ne priznaje vlastite greške
Surovi dokumentarni film, 'sniman' širom Balkana na prelasku vekova, poslužio je kao inspiracija Sandrini Anđić, ekskluzivnoj sagovornici 'Blica', rediteljki koja živi u Nemačkoj, da pre dve godine i sama snimi film-dokument, 'Srpska simfonija'. Tako je formalizovan i njen definitivni prelaz iz apstraktne video imaginacije kojoj je bila sklona ka antiratnom dokumentarnom filmu čemu se priklonila tokom studija režije na Berlinskoj akademiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Konrad Volf'. Distribucija 'Srpske simfonije' u zemlji trebalo bi da započne nakon što film bude premijerno prikazan na predstojećem Festivalu autorskog filma u Beogradu. U kom kraju Beograda ste odrasli? Od kada živite u Nemačkoj?
- Do šeste godine živela sam sa bakom, mamom i tetkom u Frankfurtu na Majni, zatim se sa bakom vratila u Beograd a u 25. ponovo otišla u Nemačku, u Berlin. Kad smo došle u Beograd, polovinom sedamdesetih, bio je to za mene grad mraka! Nikako nisam mogla da se naviknem na život ovde. Sećam se da sam bila često tužna i usamljena. Promenile smo nekoliko adresa ali kad sam upisala Drugu beogradsku gimnaziju na 'zelenjaku' skrasile smo se na gornjem Dorćolu. Tek tada sam stvarno zavolela i otkrila 'stari grad'. Tako i počinje moja ljubav ka Beogradu, preko Dorćola i 'trola' koje ujutro 'piče' Dobračinom iz garaže, zgrada koje mirišu na ustajale arheološke iskopine… Šta vas je opredelilo da uobličite film o srpskoj sudbini na kraju dvadesetog veka?
- Nažalost sve se ovde preokrenulo, postalo strašno ružno, 1993-94. Prijateljica iz Berlina pozvala me je u posetu i, ostala sam tamo. Moji prijatelji ovde i Beograd propadali su. Smatrala sam dužnošću da nešto učinim, da sprečim očigledni raspad Beograda u kome su svi počeli da se ubijaju, umiru od droge ili lude. Mada ovde ima sjajnih intelektualaca, ne znam zašto, sve to vreme glupih ratova niko kao da nije čuo za 'Antiratnu kampanju', 'Srpsko-albansko društvo', 'Advokate bez granica' itd.
Otkud vi u filmskoj industriji, kao reditelj, a ne kao glumica?
- Biće vam jasno kad vam kažem da sam živela u svetu imaginacije, sopstvenih snova i apstraktnih filmova koje sam, u VHS tehnologiji, kamerom snimala u Beogradu. Savest da nešto moram da uradim protiv tadašnjeg režima, mada nisam u glavi imala samo režim u Jugoslaviji, nego svaki režim koji stvarajući ratove rešava realne ekonomske i geopolitičke situacije, nalagala mi je da pređem na realistički, socijalni, antiratni dokumentrani film. U Berlinu sam upisala filmsku akademiju 'Konrad Volf', koja forsira dokumentarni film ali i mešane forme. To je, čini mi se, najstarija škola filma na svetu. Nalazi se iza studija 'Babelsberg' gde su snimali Fric Lang, Marlen Ditrih… Kako ste došli do konkretne ideje da 2000. snimite 'Srpsku simfoniju'?
- Nakon bombardovanja došla sam za Beograd i razmišljala kakav bih mogla da snimim film za širu publiku, a da bude ipak radikalno protiv desnice! U Rosama, u Crnoj Gori, srela sam jednog momka, arheologa, koji mi je ispričao da je bio u ratovima devedesetih. Vratio se u Beograd i bio na ivici da se ubije. Međutim, na neki čudan način, nađe se na festivalu u Guči i tamo mu se otvore 'ruralni ventili' i cela ta samodestrukcija proteklog mu- iscuri! Idealno, skoro sam povikala. Zamislila sam dokumentarni film sa muzikom za kojom, posredstvom filmova Emira Kusturice, u Evropi svi luduju, a istovremeno i ustvari, antiratni film.Tako je nastala 'Srpska simfonija'. Uradila sam ga u koprodukciji sa mojim prijateljem Manuelom Cimermanom koji se kasnije pobrinuo i za distribuciju filma. Šta se sa filmom dešavalo dve godine?
- Snimali smo ga mesec dana a montirali šest. Distribucija filma u Nemačkoj trajala je godinu dana. Film je bio fantastično prihvaćen, igrao je sedam nedelja po of-bioskopima u Berlinu. Kritika ga je takođe odlično prihvatila. Reč je o dokumentarnom filmu reportažnog tipa, čija su kičma orkestri Slobodana Salijevića i Bobana Markovića koji se spremaju za takmičenje u Guči i Divna Janković čijoj pevačkoj grupi zabranjuju nastup jer su im muževi u Demokratskoj stranci. Film je sniman neposredno pred pad Slobodana Miloševića. To je stablo a grane su susreti sa raznim ljudima koje srećemo uz put, koji pričaju o stanju u zemlji. Kao 'roud muvi'. Objašnjavamo stvari koje su ovde jasne ali se o njima ne govori. Zato ne znam kako će biti prihvaćen u televizijskoj distribuciji nakon Festivala autorskog filma krajem meseca. Ovde se nerado govori o sopstvenim greškama. Kako vam danas izgleda svet uporedne stvarnosti koju živite?
- U Berlinu se puno radi, surovi kapitalizam nikad nije bio suroviji. Evropa se ujedinjuje i štancuje ljude koji se svi isto oblače, isto izgledaju i isto misle. Trebalo bi se odupreti tome. Ljudi u Beogradu, čini mi se, opet nisu svesni koliko je ovo sad važan period za Jugoslaviju(Srbiju). Trebalo bi da se odluče ili bar probaju da utiču na razvoj svoje zemlje! Ne treba se prodati za stipendije raznih instituta i dozvoliti da nestane individualnost i različitost koje rađaju kreativnost. Šta će da nas inspiriše ako smo svi isti? Spremam i igrani film o velikom eksperimentu 'Nemačka' ili kako od jednog napraviti dva različita. Podeliš zemlju na dva dela i posle 50 godina imaš dva neprijatelja. Može se reći i da je to 'anti- Nato' projekat, epizodni film sa četiri žanra i četiri filmske estetike… Zanimaju me hibridne forme videa koje se razvijaju kao odgovor ogromnoj filmskoj, globalnoj industriji, hibrid video treks koje radim sa prijateljima i postavljam na Internet. Reč je o filmovima koji zbog 'političke podobnosti' nisu prikazivani, najčešće zbog ekstremnog levičarenja, a zanima me i koncept nezavisnih, tzv. indi medija. Milorad Pavlović
