Izvor: Blic, 16.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde jedino glumci vole da rade
Ovde jedino glumci vole da rade
Kada mi je pisac ponudio da igram u ovom komadu, pitao sam ga zašto baš meni vidi u toj ulozi' kaže, Boris Komnenić, objašnjavajući sticaj okolnosti koje su ga dovele u predstavu 'Osamdeset deveta' Željka Hubača, koju je u 'Pozorištu mladih' režirao Nenad Gvozdenović. 'U toj predstavi igram jednog ciganina, belog, kako smo ga mi nazvali, da bi pored ostalog nadoknadili i to što ne mogu likom podsećati na jednog takvog junaka ni uz pomoć >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tone šminke. Ono što mi je bilo posebno važno u vezi s ovom predstavom i likom tog Trajka ciganina, jeste sam jezik. Nikada, naime, nisam igrao tu neku vrstu tipskog lokalnog humora bez obzira na to da li je leskovački, pirotski li neki drugi'.
U čemu se sastojala ta posebnost?
- U samom jeziku. Pokušavao sam da pronađem neki poseban jezik koji se razlikuje od onog tipičnog ciganskog koji svi znamo, ali i da istovremeno sačuvam tu posebnost koja se ciganskim jezikom dobija. Ono, što mi je predstavljalo poseban problem, jeste želja da, s obzirom na to da je reč o drami, izbegnem patos, odnosno gaženje, kako to glumci kažu. Da li je komad 'Osamdeset deveta' drama ili melodrama?
- Reč je o drami. Međutim, postoji dosta melodramskog u komadu. Posebno je bila zanimljiva ta Trajčetova veza sa Avdikom, i njihova tragična ljubav. On njoj nikada neće priznati da je voli, jer se to ne radi. Ljubav je ovde prikazana i do nje se stiže preko grubosti. Ja sam poreklom iz Hercegovine i znam da ni tamo 'nije u redu' da neko nekome kaže da ga voli. Ljubav je tu ili nije, ali se o tome ne govori. To je ono što bismo mogli da nazovemo ciganskom ljubavlju. Šta mislite o tome što su Cigani često u upotrebi kao predmet interesovanja umetnika?
- Po mom mišljenju to je način da se napravi neki otklon. Zašto bi se stvari govorile direktno. Ako se cela stvar o kojoj, recimo, pisac piše smesti i objasni uz pomoć ciganskog miljea, onda se ona na taj način izmešta iz svakodnevnog. Nešto - kao mi pričamo o lalama, a odnosi se na ljubičice. A drugo, to je kao i svaka moda, jedno vreme svi rade i govore isto, a onda prođe pedeset godina dok neko nešto opet ne počne, i tako u krug.
Da li se slažete sa konstatacijom da ne igrate puno novih uloga u svom matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu?
- U Narodnom pozorištu igram u velikim predstavama kao što su 'Život je san', 'San letnje noći' i 'Putujuće pozorište Šopalović', i ne mislim da je to malo. Do sada sam imao sedamdeset premijera, a neko ode u penziju sa trideset. Prema tome, igram dosta, ali se slažem da ne igram u novim predstavama i to bi više trebalo da brine moje pozorište nego mene. Ja igram, evo, već drugu predstavu u 'Ateljeu 212' - 'Ivanova' i sada spremamo novu predstavu, igram u Novom Sadu i nisam nezadovoljan sobom. Odnosno, jesam nezadovoljan u onom smislu u kojem glumac mora uvek biti nezadovoljan. Na šta se odnosi to nezadovoljstvo? - Na to da uvek moram preispitivati to kako radim, kako sam uradio nešto, ne mogu biti zadovoljan ni kada sam siguran da je dobro, jer to znači da bih se zaustavio na tom mestu i ne bih se dalje razvijao. Niko od nas. U tom smislu je reč o nezadovoljstvu. Pominjete rad u 'Ateljeu 212'. O čemu je reč?
- Reč je o komadu Donalda Margulisa 'Večera s prijateljima' koji radim takođe sa Nenadom Gvozdenovićem. Bavimo bračnim temama i to na jedan poseban način o kome ne bih još uvek govorio detaljnije, ali činjenica da je Margulis dobitnik Pulicerove nagrade možda zasad dovoljno govori. Premijera je planirana za 2. maj, ali je moguće pomeranje termina, budući da smo Nenad i ja u međuvremenu imali ovu obavezu u Novom Sadu. Imali ste simultane probe i simultanu režiju?
- Prvi put mi se desilo da mi se poklope dve predstave, ali se nadam da smo dobro uradili ovu, kao i da ćemo dobro uraditi i drugu predstavu. To, što su se probe delimično poklopile, jeste samo sticaj okolnosti koji ne mora ništa da znači. Važan je rezultat. Da li spremno dočekujete promene koje, kako kažu, samo što nisu počele u pozorištima?
- Ja teško razumem moje kolege glumce, pa i sebe samoga. Kao da nas neko stalno tera da radimo što niko ne mora. Ja se pitam zašto smo mi morali prvi da se namestimo na tapet i da prihvatimo tu igru sa ugovorima. Zašto recimo lekar ne ide na reizbor i da, kada ne radi dobro, bude promenjen. Da dođe neko drugi umesto njega kad pacijenti nisu zadovoljni. Celu tu priču o reformama, o načinu njihovog sprovođenja smislili su oni koji su došli sa akten-tašnama, skupim odelima i besnim kolima još kada su upisivali Organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Njima je palo na pamet da se sada glumci dovedu u poziciju da se bore za svoj hleb, da se oni jedini u pozorištu smenjuju ili budu smenjivani, ali zato dekorateri, službenice i ostali mogu mirno da sede po svojim kancelarijama. Da se razumemo, ja ne znam o čemu je tačno reč u tim predlozima, ko je i kako sastavio predloge zakona, i više govorim u afektu, nego što mogu da uputim neku pametnu primedbu. Ali, ne mogu da se pomirim sa tim da se glumci tretiraju na tako uprošćen način. Možda je reč o tome da je Predlog zakona donesen u skladu sa, kako se to eufemistički kaže, harmonizacijom odnosa sa Evropskom unijom?
- Verovatno je reč o tome, ja to ne znam. Ja ne znam ko je taj ko govori šta teba da se uradi, što će reći - ne znam ko je tata. Ali, ne možemo se mi ponašati kao da je ovde sve u redu, kao da glumci žive ne znam kako i kao da nam je sada samo još reforma falila. Ima valjda prečih stvari u ovoj zemlji. Ali ne, prvo bi trebalo da rešimo pitanje glumaca, zato što je to najmanje bolna tema. Sve to je po mom mišljenju prejako za ovo malo para koje dobijamo. Kakva je situacija sada u pozorištima, kako biste je okarakterisali - lošom ili dobrom?
- Od kada je pozorišta, ono je uvek u krizi. Uvek je bilo problema i uvek je nešto falilo, ali je valjda zbog toga pozorište preživelo i film i televiziju, sad i spotove, i sve što ga je snalazio. Znači li to da ste vi zadovoljni?
- Zadovoljstvo je, kao što već rekoh, najgora kategorija u pozorištu, taman posla da sam zadovoljan, ali nisam gladan. A, to je ono na šta se trenutno svodimo u pozorištu. Međutim, uprkos svemu, iako to zvuči neverovatno, glumci su jedini koji vole da rade. I kada nema para, i kada je teško, uvek. Ali, sve bude nadoknađeno u onih par trenutaka zadovoljstva na sceni koji su nenadoknadivi. Glumac radi godinama i godinama za tih par trenutka zadovoljstva. Željko Jovanović
