Izvor: Blic, 11.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde je dobar film još uvek eksces
Ovde je dobar film još uvek eksces
Film 'Bumerang' Dragana Marinkovića, rađen po scenariju Svetislava Basare, biće, kako kaže reditelj Marinković, prikazan u Montrealu (četiri projekcije) zatim ide u Kvebek, pa u Vankuver, a tokom oktobra biće prikazan na još devet festivala u svetu.
'Mislim da je bitno na svim tim festivalima napraviti kontakte koji će otvoriti nove mogućnosti za jugoslovensku kinematografiju. Jer, suština je i u tome da naši filmovi izlaze >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz zemlje. Suočeni smo sa jednim sistemom koji je, čini mi se, nametnut od producenata da je strahovito bitno da filmovi imaju puno gledalaca ovde, bez obzira na njihov kvalitet. I tu, rekao bih, ulazimo u jedan manir koji može biti jako opasan.' Mislite na, pojednostavljeno govoreći, sukob blagajne i umetnosti?
- Ali blagajna nisu samo bioskopske dvorane u Jugoslaviji. Nemam ja puno iluzija da naši filmovi mogu da osvoje evropske ili američke bioskope. Međutim, ti filmovi mogu da se prikazuju i prodaju svetskim televizijama što je, po mom uverenju, mnogo realnija varijanta, a u finansijskom smislu nije ni malo beznačajno.
Gde je u ovom trenutku, po vašoj oceni, jugoslovenski film u evropskom ili svetskom kontekstu?
- Iako svi pominju uspehe jugoslovenskog filma ja mislim da su to ipak pojedinačni ekscesi. Nama fali ozbiljan sistem u kome će određene institucije brinuti o našem filmu, odnosno o njegovom plasmanu. Na inostranim festivalima vidim dosta ljudi iz Jugoslavije, ali nemam utisak da se oni baš sistematski brinu o domaćem filmu. Znate, po mom uverenju, neophodno je da postoji sistem a da bi on postojao mora postojati kontinuirana proizvodnja filma. Nadam se da će sledeće godine u Nišu biti bar desetak filmova, jer je to godišnji minimum da bismo mogli govoriti o kontinuitetu u kinematografiji. Naravno, ne moraju svi filmovi biti uspešni, ali mora biti prisutan sistem u kome podržavate autore, a bojim se da je i u tom pogledu napravljena omaška. Koja? Zašto?
- Vidite, izašao je taj konkurs Ministarstva za kulturu, koji otvara neka problematična pitanja. Prvo, on izlazi u martu, pa dok se to reši dođe maj, i onda svi filmovi kreću da se rade u isto vreme. Tako dolazite u neprijatnu situaciju da ne možete da sklopite toliki broj ekipa. Pri tom, postoje neka zanimanja koja su u prethodnim godinama (ne)postojanja proizvodnje filmova gotovo zamrla, a bez njih se film napraviti ne može. Posebno je važno precizno definisati ko ima pravo da konkuriše za sredstva iz fonda, sa kojim obavezama i sa kojim pravima. Hoćete da kažete da treba odrediti da li konkurišu producenti ili autori?
- Nemam ništa protiv da konkurišu i drugi, kao što je to čest slučaj u Evropi, ali da stvari budu jasno precizirane. Da se, primera radi, jasno zna da nije samo producent dobio novac, već da ga je dobio zahvaljujući autorima koje je angažovao. Kad govorimo o savremenom jugoslovenskom filmu nameće se pitanje njegove dominantne teme?
- Tu se javlja jedan problem koga se pribojavam. Naime, čini mi se da ulazimo u izvestan manirizam transparentnog predstavljanja realne situacije. Pojedini autori su ubeđeni da to mladi ljudi vole. Međutim, tu postoji jedno staro pravilo. Na međunarodnom festivalu je prvi uslov da to bude dobar film, a da li će se dopasti mladima, to vi ne možete sigurno znati. 'Munje' jesu postigle veliki uspeh, ali to ne znači da će i svi drugi filmovi pravljeni po tom principu imati takav uspeh. Znači, kriminalci, dobri momci, loši momci, pa sve od početka i znate kako će da se završi.
Dosta se govori o zakonu o kinematografiji kao i o zakonu o pozorištu, ali oni nikako da budu doneti?
- Mislim da je zakon o kinematografiji neophodan, jer u protivnom će se svi pozivati na neke običaje u ovoj ili onoj zemlji. To su u suštini jednostavne stvari, odredite grupu kompetentnih ljudi i grupu kompetentnih pravnika i oni to urade. Ja sam, na primer, međunarodni pravnik a niko me ni oko čega nije konsultovao, doduše nisam se ni nudio. No, sve u svemu, cela je priča oko sistema. Jer, u svemu što radite mora postojati organizacija da bi ljudi, naročito oni mladi, znali kuda da idu i šta da rade. Znate, svojevremeno sam radio Domanovića koji je, kao što je poznato, na prelazu XIX u XX vek pisao o srpskom narodu. Imam utisak da se ništa ne menja i da se sve vrti ukrug. Čim nešto krene nabolje svi se odmah trude da to saseku. Zaista, dugi niz godina, bez obzira na režime, ovde se sve trpi osim uspeha. Spremate se za novi film, kojom temom će se on baviti?
- Osećam da već dugo godina postoji problem generacija, zaoštreniji i jači nego što je to prirodno. Mlade generacije okrivljuju generacije svojih roditelja da su oni krivi za jedan period u ovoj državi, koji je bio posebno težak i nesrećan. Sigurno je da u izvesnom smislu krivica postoji, ali da li je ona apsolutna i potpuna, to ne znam. Scenarista sa kojim sarađujem je Hajdana Baletić, a tema me veoma privlači i ja ću pokušati da iznesem neki svoj stav o tome koji će, možda, biti i pomalo bizaran. Znate kako je govorio Tarkovski, ako imate film gde ne možete posle dva sata pričati o njemu onda to i nije film. Ttatjana Njezić
