Izvor: Politika, 10.Jan.2012, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde i onde
Život je lep, nekome ovde ili onde, svako za sebe odlučuje gde je, odluka je u ravnoteži između želje da se dobije i straha da se ne izgubi
U poslednjih mesec dana dva puta sam bio pozvan da pričam o svojim razlozima i iskustvima povratnika. Teška tema a da pri svemu tome ne budem previše subjektivan jer i onih 300 kilometara koji dele život u Beogradu, mestu predavanja, i juga Srbije ne izgledaju objektivno.
Moje selo je kao svako selo u Srbiji, umorne generacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brižnih lica, stara odeća, traktori, raskopane ulice, nekoliko polupraznih prodavnica, zimi smog. Jedino se vetar bori protiv njega, onaj koji se svake večeri spušta sa obližnje Kukavice, nekada blag i topao, nekada oštar. Pogotovu tada brinem o nedavno posađenom belom dudu. Samo da izdrži ovu zimu i pusti korene.
Otkako je Evropa u krizi veliki broj mladih ljudi napušta Grčku. Ista slika je u Italiji i Španiji. Veliki deo mojih bivših španskih studenata i mladih saradnika uglavnom je našao posao u Americi. Suviše velika nesigurnost ih je naterala da ne čekaju obećanu budućnost već uzimaju kofer i sudbinu u svoje ruke. Da ljudi uvek žele da nađu nešto što kod kuće nemaju, primer su Nemci.
Mada im trenutno dobro ide, godišnje najmanje 100.000 Nemaca napusti Nemačku. To su ljudi koji idu za poslom, ljudi kojima smeta ponekad preterano uređeni nemački način života. Mada zvuči čudno ali poznajem jednog Nemca koji je kao predstavnik nemačke firme u Srbiji tek ovde kod nas našao ono što je tražio. I našim ljudima i Nemcima i svima koji se upuste u avanturu ,,odlazak od kuće” zajednička je želja da nađu ono čega nema kod kuće.
Ipak, čini mi se da je Nemcima lakše, velika je razlika između onoga kada želite da odete i onoga kada morate da odete. Ili kada želite da odete a ne možete. Život nema reprizu, reče zatvorenik maštajući o bekstvu. Velika je razlika kada razlog da odete ne nađete u sebi već oko sebe.
Kao kod nas, gde se budućnost i dalje piše malim slovima, a odgovor na pitanje šta donosi budućnost i ovde i onde nije lak i univerzalan. Jesam li spreman da radim bilo koji posao dok ne dobijem onaj koji volim i za koji sam se školovao?
Hoću li dobiti mogućnost da pokažem da vredim, mogućnost da živim normalnim životom – čitaj: stavim u korpu osnovne životne namirnice ne vežbajući sabiranje do kase? Hoću li ako odem ili ne odem izgubiti ljubav iz detinjstva, hoću li i pored dobijenih papira uspeti da pobegnem iz zemlje i uspeti da pobegnem od sebe kada nostalgija pritisne? Hoću li, mada okružen ljudima i onde i ovde, biti sam jer ono što je meni normalno njima nije, i obrnuto?
Hoću li onde izdržati ritmično seckanje života čekajući sledeći praznik da vidim svoje? Hoću li tamo negde da trošim život u nadi da će solidna penzija doneti povratak pa da se pobrinem o svim važnim i nagomilanim stvarima, uključujući i dedov dud koji rodbini smeta? Hoću li zaboraviti da sam otišao u potrazi za definicijom normalnog života?
Život je lep, nekome ovde ili onde, svako za sebe odlučuje gde je, odluka je u ravnoteži između želje da se dobije i straha da se ne izgubi. Na onim predavanjima rekoh da ponovo imam 26 otišao bih, da ponovo imam 44 opet bih se vratio.
I dok za ove božićne i novogodišnje praznike šetam urednim i planiranim nemačkim ulicama preplavljenim ljudima koji ne nose brige već poklone, boli to što je moja zemlja u nemaštini, boli poređenje i želja da pozitivno i dobro, i šansa i budućnost, budu ravnopravni i ovde i onde.
Voleo bih da 2012. bude dobra godina, i ovde i onde, ali me plaši da će ovdašnji primorani odlazak i dalje biti neizlečivi simptom naše sve starije bolesnice. Moje želje za Novu godinu uvek su u vezi sa dobrim zdravljem ali u 2012. i za ono malo drvce, ono pravo i ono simbolično. Voleo bih da odoli, pusti duboke korene i pokuša da bude primer kako doći do što više krošnji. Voleo bih da razočaramo Miloša i Mitra Tarabića.
Miodrag Stojković
objavljeno: 10.01.2012.
.jpg)
