Izvor: Blic, 11.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde bi i Hamlet zbilja poludeo
Ovde bi i Hamlet zbilja poludeo Odlazak na dogovoreni intervju s poznatim pozorišnim i filmskim rediteljem Gorčinom Stojanovićem bio je u znaku pitanja: kako napraviti priču primerenu letnjoj vrevi, dakle nešto laganiji razgovor, povodom tako teške predstave kakva je druga premijera Budva - grad teatra, 'Pad' praizvedba teksta osvedočene dramske spisateljice Biljane Srbljanović u Stojanovićevoj režiji. Naime, reč je o komadu u kome nadmajka nacije, koju odlično tumači Mirjana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Karanović, između ostalog, zabranjuje svaku različitost, pa i krvog pritiska i temperamenta, smrt proglašava istorijskom obavezom, ukida dekretom misao... Predstava u kojoj je bolno data sva bezizlaznost naših prilika, apsurdnost mehanizama kojima neminovno podređeni, izvesnost sva- kovrsnih smrti... Pomenuta, s početka, dilema je bila i početak razgovora.
'Nikako', rekao je Gorčin, a potom ne bez ironije dodao: 'Mi sve radimo lako i letnje, čak i menjamo Ustav, donosimo Zakone...'
Govoreći o svom radu na ovom komadu Gorčin Stojanović navodi da on u svojoj radnoj biografiji ima dosta predstava ovakvog tipa.
'Reč je o predstavama koje nisu lake ni za igranje ni za gledanje, i nisu jednostavne ni u načinu na koji su mišljene, ni u značenjima koja nose. Ako uopšte više postoji mogućnost iritiranja bilo kog i bilo čime, pozitvno ili negativno, onda se nadam da će 'Pad' pogoditi taj cilj'. Šta, po vašem uverenju i saznanju, može da uradi mladi talentovan i recimo vredan čovek u ovoj našoj situaciji oslikanoj u 'Padu'?
- Smislio sam svojevrstan recept koji primenjujem već dve, tri godine, a koji je Biljana opisala u ovom tekstu. Naime, postoje tri mogućnosti; prva je bekstvo, druga je samoizolacija a treća samoubistvo. Lagano, letnje samoubistvo. Dakle, nema srećnog kraja?
- Muka je što nema kraja uopšte. A da bi se jedna od tri mogućnosti realizovala treba da se steknu neki uslovi. Samoubistvo, za koje ja izvesno nisam, iziskuje određenu snagu i ono jedino zavisi od čoveka samog. Sve ostalo je odumiranje. Ima jedan grafit na Kalenić pijaci pored koga stalno prolazim i koji je odlična paradigma, a glasi: 'Ko ovde na poludi taj nije normalan'. Ovde bi i Hamlet zbilja poludeo.
Likovi u predstavi asociraju na Porodicu?
- To nije ta porodica. U predstavi porodica je zapravo društvo. Ne možemo mi apostrofirati Porodicu a isključivati sebe. Nije ona pala sa neba. To je naša Porodica, mi smo je napravili, izoblikovali i predali joj sav svoj suverenitet, pa čak i onaj lični. U komadu se ne radi o toj porodici sa velikim 'P', nego o tome kako ih pravimo. Hoćete da kažete da je greška u nama?
- Kad neko toliko dugo dopušta takve stvari kakve mi dopuštamo onda to nije pitanje greške i slučajnosti nego namere.
Snosimo posledice onoga što smo posejali. Mislite da smo svi podjednako krivi?
- Ne. Evo, ja nisam kriv. Zlo sam prepoznao odmah, a kriv sam utoliko što se tada nisam uklonio. Šta konkretno znači to 'zlo sam prepoznao odmah' i zašto se niste uklonili?
- Odmah znači pre čuvene Osme sednice. Ali, biću patetičan, nakon odlaska iz Sarajeva izabrao sam Beograd kao što se bira osoba sa kojom čovek želi da provede život. A veliku ljubav čovek ne napušta zbog zle tašte ili tasta pijanca. Koju biste predstavu sada, nakon 'Pada', voleli da radite, odnosno koji bi vam komad prijao?
- Više ne znam šta bi mi prijalo... Prijalo bi mi da, u ovoj zemlji u kojoj živim, a koja bi u toj mojoj projekciji bila dosadnjikava mala evropska država, režiram neki vodvilj. Jer, veoma volim vodvilje. Ali - ne može. Postoji nešto što se zove nalog vremena. Kakav je taj naš 'nalog vremena'?
- Slobodan Šnajder je to u čemu mi živimo nazvao trajnim provizorijumom. Prema tome kada neki Ustav nastane lagano i preko leta, onda se isto tako lagano i preko leta može i promeniti. To je prosto, letnja šema. Ne podseća li sve skupa na nepodnošljivu lakoću postojanja?
- Nisam siguran da je reč o nepodnošljivom. Evo, mi, očigledno, sve podnosimo sa lakoćom. U čitavoj priči nameće se pitanje: ima li i kakvog smisla govoriti o umetnosti u tom kontekstu?
- Reč umetnost ne koristim prečesto, a u ovom odgovoru rado ću je zameniti rečju pozorište. Lično se uopšte ne pitam ima li smisla jer pozorište je moj život. Ma kako besmislen bio, s obzirom da nisam za treću mogućnost, ja sebi pronalazim smisao. Dakle, ima smisla. Naime, nema ni manje ni više smisla nego sedenje u kafani ili čitanje novina, odnosno držanje kafane ili pravljenje novina. TATJANA NJEŽIĆ
