Izvor: Blic, 29.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ova nacija neguje kratko pamćenje
Ova nacija neguje kratko pamćenje
Zaista mi nije lako posle ovoliko godina bavljenja glumom da govorim o činjenici da sam dobila 'Ćurana' na 'Danima komedije' u Jagodini. No, imam ja jednu zanimljivu pričicu vezanu za to priznanje - rekla je Jelisaveta-Seka Sablić, dobitnik ovogodišnje nagrade na festivalu komedije za ulogu u predstavi 'Doktor Šuster', rađenoj po tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, na početku razgovora za 'Blic'.
Koja je to zanimljiva priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju pominjete?
- Prvog 'Ćurana' sam dobila na Prvom festivalu komedije u Svetozarevu. Naime, Jagodina se te 1972. godine zvala Svetozarevo. Bilo je to zapravo rutinsko gostovanje 'Ateljea 212' sa predstavom 'Bora Šnajder' Aleksandra Popovića u režiji Branka Pleše, koji je ujedno i igrao glavnu ulogu. E, koliko se ja sećam, a sećanje me još nije izdalo, bila je to vrhunska predstava. I iz ondašnjeg, ali i iz današnjeg ugla. Po čemu?
- Pre svega bila je to raskošna komedija koja je pripadala istovremeno i vrhunskim umetničkim dometima, ali i narodu, ljudima, takozvanoj običnoj publici. Rekli ste da je to za vas bilo rutinsko gostovanje?
- Ma, ja sam tek na pauzi saznala da je to festival. Čak su se kolege šalile sa mnom da sam, kako mi to glumci kažemo, nagazila da bi dobila nagradu. Publika je zaista sjajno reagovala. Bile su to zaista prave ovacije. Naravno, i Pleša je dobio nagradu.
Ne govorite: Jagodina, već Svetozarevo?
- To je naziv grada koji je pripadao mom životu. Jednostavno, zato što su se tako zvali gradovi i ulice u mojim najaktivnijim godinama. Ulica u kojoj živim zvala se Save Kovačevića, a sada je Mileševska. Neverovatno, čovek u istom stanu počne u jednoj državi, pa živeći u istom tom stanu radi u drugoj i na kraju završi u trećoj. A o broju imena ulica da i ne govorimo. Pa, strašno! Zašto je to, po vama, strašno?
- Zato što takvi sticaji okolnosti čine čoveka nesigurnim. On gubi identitet! Pa, u svetu postoje ulice koje nose imena iz XVI i XVII veka, a koliko se vlada i političara promenilo od onda?! Ovde ne može obično ime ulice da traje pedeset godina. Da i ne govorimo o tome da su mnoga od tih današnjih imena diskutabilna. I zašto zbunjivati ljude? Razumem ako se menja ime ulice koja je nosila ime zločinca, kakav je recimo Staljin. Ali i Sava Kovačević i Lola Ribar i mnogi njima slični su bili divni, veliki ljudi koji su se borili za najviše ideale i junaci jednog vremena koje je imalo i svoje tamne i svoje svetle strane. Ali, ova nacija ima neverovatno kratko pamćenje. I uporno neguje tu svoju osobinu. No, to je duga i druga priča. Koji vam je ovo 'Ćuran' po redu?
- Treći. Ne sećam se baš tačno kada sam dobila drugi, ali se odlično sećam (smeh) da sam za prvog mislila da ću dobiti pravog ćurana. Znate, onu pernatu životinju!? I, već sam razmišljala: 'Jaoj, kome da ga utrapim?' Smatrate li sebe komičarkom?
- Prvenstveno sam glumica koja dobro radi svoj posao. Dakle, nalazim se u jednom zanatu za koji, govoreći bez lažne skromnosti, imam i talenta i posvećenosti. Šta zbilja podrazumeva izraz 'biti dobra glumica'? - Biti talentovan, posvećen svome poslu i učiniti, na primer, da te nikada, čak ni kada si mlad, nagrade ne menjaju - ni na bolje ni na gore. Jednostavno, uključiti to u svoj život i biti ono što jesi! Vidite, nagrade daju izvesnu sigurnost, ali i nedobijanje priznanja može biti jednako stimulativno i dati još bolji efekat. Kad uporedite vreme, figurativno govoreći, Svetozareva i Jagodine, kakav vam se utisak ili zaključak nameće?
- Reakcije publike su onda bile daleko sigurnije i spontanije. Mislim da čak i nije bilo zvaničnog žirija. U svakom slučaju, nikakav žiri nije mogao da, tek tako, stane ispred publike ili joj se suprotstavi. Čini mi se da je u ona vremena publika više delila pravdu. Danas su ljudi nesigurniji u svakom smislu. Volela bih, na primer, da postoji festival gde bi žiri bio isključivo publika. Pogotovo ako se uzme u obzir koliko se naša publika razume u komediju. Mislite na crnu komediju?
- Mislim na komediju uopšte. Mi, evidentno imamo smisla za humor i u najcrnjim trenucima. A, to je ipak simptom izvesnog zdravlja. Kakav odnos imate prema liku u predstavi 'Doktor Šuster' za koju ste dobili nagradu?
- Bliska mi je. Jer, jednostavno, liči na mene. U kom pogledu?
- I ona i njen brat, koga igra takođe nagrađeni Petar Kralj, su iz jednog života koji je živela moja generacija, života obeleženog izvesnim vrednostima, u koje htela, ne htela ne može više da ne veruje. Na šta tačno mislite?
- Mislim na život u kome stoji znak jednakosti izmedu vrednosti i lepote. Mislim na okrenutost umetnosti, moralu, lepim ljudskim odnosima, knjizi, znanju, obrazovanju, vrednostima pojedinca... To je generacija koja je ostala verna svojoj slici sveta, bez obzira na to što se realnost promenila i bez obzira na to da li su one na ceni ili nisu. Upravo je tu izvor njihove komičnosti. Oni, kako je to izvrsno napisao Duško Kovačević, upravo zbog toga postaju negativni. Jer, dok likovi koje igramo, odnosno mi pevamo operske arije, naša deca, koja su u predstavi oličena bratovljevom ćerkom, završavaju na ulici, u kriminalu, sa mafijašima...Mi smo im to 'sredili'. Znači, nas je realnost pogazila. Pevajući svoje operske arije, odnosno verujući i dalje u svoju sliku sveta makar ona bila i iluzija, dozvolili smo da nas pregaze i pogaze raznim ratovima, Dafinama, Jezdama...Žmureći, i praveći se slepim pred svim tim nevoljama mi smo zapravo, naravno nehotice, oduzeli budućnost sopstvenoj deci. A, kako tumačite to što vaša 'Marija Kalas', koja se iz 'Bitef teatra' preselila u 'Madlenijanum', i dalje ima uspeha kod publike?
- To je iskrena ljudska priča koja je bliska svakome. Čula sam puno puta da se ljudi identifikuju sa njom i njenim stavovima, dilemama, problemima... Sa ponosom mogu da kažem da ta predstava, bez obzira na mnoge organizacione i tehničke teškoće koje je prošla, kao i rizike, punom snagom živi i dalje.
Tatjana Njezic
