Izvor: Blic, 06.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otmeni bludni sin
Otmeni bludni sin
Još uvek praznična atmosfera u Beogradu, a da bude i sjajnije, sam dah čuvenog Grada svetlosti, Pariza, donosi nam neštedimice slikar Milan - Cile Marinković, čovek koji voli intenzitet i života i boja na slikarskom platnu, i koji upravo izlaže svoje crteže u Galeriji 'Haos'. U stvari, Cile voli slobodu izbora, za nju je uvek umeo da se izbori, i sigurno da i to, pored njegovih ekspresionističkih slika u kojima ima mesta, zaista, baš za svakoga, čini >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je uvek okružen ljudima, poštovaocima umetnosti.
Sofi Marso obožava njegove slike_arhiva. Druži se i sa Mišelom Pikolijem, Žan-Markom Barom, Zulavskim... Da li su oni današnji Ciletovi saputnici u pohodu za bojama noći? Svejedno, tek 'umetnik nas očigledno vodi do onog poznog plavičastog trenutka, uskovitlane iscrpljujuće noći, kada se privode kraju zabave, otmene terevenke na kojima vlada sveopšta razočaranost i na kojima se sastaju proburažene maske, izgubljena lica i aveti jednog sumnjivog sveta', primećuje Žan Rodolf Lot u tekstu kataloga. Umetnik nas, zapravo, upozorava na klice naših propasti.
Prethodna Ciletova izložba u Beogradu bila je održana u Galeriji 'Progres', kada je, kao i obično, predstavio slike_arhiva velikog formata. Izložba u 'Haosu' je prva njegova izložba crteža u Beogradu, posle samostalne izložbe crteža koju je imao u Grafičkom kolektivu odmah posle završetka studija. Aktuelna izložba presek je kroz njegov 40 godina građen opus. Trenutno je ovaj umetnik u pregovorima za izložbu u Muzeju savremene umetnosti, a početkom 2007. godine izlagaće u Francuskom kulturnom centru.
- Uvek sam za to da se čovek izdvaja, u svemu. Ovo moje slikarstvo ne liči na razna slikarstva, i ta prepoznatljivost je ostala. Uostalom, zašto bi se jedan Vorhol, Pikaso, Baskijat imali nešto zajedničko. Mada, sada postoje velike izložbe po muzejima, u Parizu, gde komesari stavljaju Baskijata sa Pikasom, što je, u najmanju ruku, čudno. Inače, kad sam upisao Akademiju, obožavao sam pop-artiste, a posle sam imao i sreću da upoznam Oldenburga, čoveka koji je nedavno umro u dubokoj starosti, a čiji je 'Veliki američki akt' dosta uticao na mene. To je jedno mlečno telo sa dve bele dojke kao kraste, suluda slika - kaže za 'Blic' Marinković.
Promenili ste više sredina, ali ste se zadržali u Parizu...
- Pariz je još uvek centar umetničkih zbivanja, više i od Njujorka i od Londona, jer sve što je jako značajno prvo prođe kroz Pariz. Osim toga, Pariz je ipak bliže Beogradu. Po čemu se vaš život i rad u tom gradu razlikuju od pozicija ostalih umetnika iz naše sredine koji su opstali u njemu?
- Pre svega, mnogi od njih pripadaju starijoj generaciji i bili su prinuđeni da rade mnoge stvari, nisu odmah prodavali slike_arhiva i živeli od toga, a ja sam živeo od svog slikarstva. Još uvek ljudi moje generacije slikaju po Monmartru i žive od toga. Dosta zarađuju za svoj rad, a slikaju onako, što kažu Nemci - 'zontag', male komade, kao nedeljni slikari koji na trgu rade portrete, pejzaže, Sacre-coeur (Sakr-ker), ali, ti ljudi su tako odlučili.
Inače, ja sam izlagao sa velikim imenima, čije su cene do te mere visoke, da sa dve-tri izložbe mogu da kupe pola ulice. To su Frančesko Klemente, Sandro Kia, Migul Barčelo... Kolike cene postižu vaše slike_arhiva?
- Od 500 do 20.000 evra. Cene mojih slika rastu progresivno u zavisnosti od formata. Ne kupuje se često i nisu redovi pred ateljeom, ali ima dosta ljudi koji cene i vole moje radove.
Izvestan kritičar je rekao da u mojim slikama provejava jedan moderan Lotrek, pa ako neko nema para da kupi Lotreka, onda ima da kupi Cileta. Koliko ste vi zaista i živeli teme koje prikazujete?
- Skoro da je istina da sam baš bludničio i pravio skandale, sve i svašta, živeo sam taj noćni život, danju malo spavao, a dosta slikao. Život Pariza sam dobro osetio još kao sasvim mlad, tome se nije moglo odoleti.
Život od sopstvenog rada i svet koji mi je bio blizak učinili su mi dostupnim situacije u luksuznom okruženju prostora zabave i dokolice, i tako je i danas. Istovremeno, imao sam mogućnosti da udovoljim još jednoj svojoj strasti, a to su putovanja. Ta sloboda, život bez prevelikog pritiska, velika je stvar za umetnika. Ko najbolje poznaje vaše slike_arhiva?
- Mora da se pojavi jedan moj biograf. Bilo je kritičara iz Crne Gore i iz Beograda. Đorđe Kadijević je svojom kritikom prvi skrenuo pažnju na moje slikarstvo. Jedno vreme sam, još u svojoj mladosti, živeo i radio u ateljeu slikara Peđe Milosavljevića, koji je inspirativno pisao o meni. Podržavali su me i Pavle Vasić, moja profesorka Ljubica - Cuca Sokić... Izlagao sam još u vreme studija, što baš i nije bilo u skladu sa propisima Akademije. Još i tada sam bio miljenik nekog sveta, da li pozorišta ili filma, da li književnosti ili muzike... I sami pišete nešto...
- Treba da se pojavi jedna knjiga, jer mnogo toga se doživelo, živelo se na raznim mestima, od Njujorka, Londona, Los Anđelesa, Belgije... još samo nisam prešao na Rusiju, a imam čak i malo te krvi. Majčini su Čerevicki, iz Ukrajine. Ljubica Jelisavac
