Izvor: Politika, 03.Jun.2012, 06:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje tajni opasnije od zločina
Čovek koji je pre dve godine stekao titulu „savremenog Robina Huda”, koji otima tajne bogatima (SAD) i daje ih siromašnima (svetska javnost), sva je prilika uskoro se može naći u švedskom zatvoru. Vrhovni sud Velike Britanije odlučio je minule srede da osnivač „Vikiliksa” Džulijan Asanž (40) može biti izručen Švedskoj gde je optužen za silovanje i seksualne napade. Ipak, Vrhovni sud je, neočekivano, ostavio Australijancu dve nedelje za žalbu i time mogućnost da se promeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odluka sedam sudija od kojih je pet glasalo za odbacivanje Asanžove žalbe.
Ova stepenica koja, prema svemu sudeći vodi Asanžovom izručenju Švedskoj, samo je jedan od malih kamenčića u mozaiku koji dočarava kako možda nisu tako daleko od istine Asanžove tvrdnje da su optužbe za seksualne napade samo privid za njegovo izručenje SAD, kao i da je zahtev za njegovu ekstradiciju isključivo politički motivisan.
Štaviše, dokazuje se da, zahvaljujući filigrantskoj vezi politike i pravosuđa, velike sile nikad ne opraštaju onome ko razotkrije njihov „prljav veš”, a u ovom slučaju to su poverljivi izveštaji američke vojske o ratovima u Iraku i Avganistanu i hiljade američkih diplomatskih depeša.
Premda zvanični Vašington i dalje tvrdi da ne sprema nikakav sudski proces protiv Asanža i da posle njegovog izručenja Švedskoj neće tražiti ekstradiciju u SAD, sve indicije ukazuju na suprotno. Najpre, ugledni dnevnici „Njujork tajms” i „Vašington post” ne bih tek tako pisali da američki savezni tužioci nastoje da izgrade slučaj protiv Asanža, odnosno da nađu dokaze bilo kakvog tajnog dogovora sa vojnikom Bredlijem Meningom, koji je ukrao poverljiva dokumenta iz vladinih kompjutera i dao ih osnivaču „Vikiliksa”.
Iako su dosad koristili Zakon o špijunaži iz 1917. i Zakon o kompjuterskim krađama i zloupotrebama iz 1986. protiv onih koji odaju informacije i hakera, tužioci nikada nisu uspešno gonili primaoca procurelih informacija koji ih je preneo drugima, pošto je to aktivnost koja u SAD može da potpada pod Prvi amandman američkog ustava i njegovu snažnu zaštitu slobode govora i štampe. Zbog toga u Vašingtonu se trude da nađu dokaze da bi Asanža mogli da optuže za zaveru, a ne da ga tretiraju samo kao pasivnog primaoca dokumenata koja je kasnije objavio.
Da bi po eventualnom izručenje u Švedsku Asanž vrlo brzo mogao da završi u SAD, svedoči i ugovor koji je pre 29 godina sa Švedskom potpisao američki predsednik Ronald Regan, a koji praktično znatno ubrzava ekstradiciju optuženog. Slučajno ili ne, američka šefica diplomatije ovih dana dolazi u Stokholm što je prva poseta nekog američkog visokog zvaničnika posle nekoliko godina. „Zlonamerni” analitičari bi primetili da će u razgovorima „iza vrata” slučaj Asanž neminovno biti pomenut.
Međutim, u celom zamešateljstvu oko ekstradicije Asanža zanimljiva je i uloga Velike Britanije, čije pravosuđe je poznato po tome da ne dopušta olako ekstradiciju već detaljno proučava sve detalje, čak i kada su pitanju osobe koje nemaju britansko državljanstvo.
U Asanžovom slučaju je malo drugačije. Sudije britanskog Vrhovnog suda nisu bile takve cepidlake pa im tako nije smetalo što je evropski nalog za hapšenje izdao švedski tužilac, a ne sudija, kakva je inače procedura propisana međunarodnim sporazumom. Ipak, britanske sudije su dale priliku advokatima da iznesu nove dokaze i da oni eventualno promene odluku, što je u britanskom pravosuđu veoma redak slučaj.
Zapravo tako nešto se dogodilo u još jednom sudskom slučaju u koji se uplela politika – zahtevu Španije da joj bude isporučen čileanski diktator Avgusto Pinoče, kako bi odgovarao za optužbe za torturu i uzimanje talaca. Te 1998. sudije su odobrile ekstradiciju Pinočea u Španiju, ali je britanska vlada intervenisala, omogućivši diktatoru da se vrati u Čile i izbegne proces u Madridu.
Tako je posle nekoliko godina građenja slučaja praznih ruku ostao španski tužilac Baltazar Garson, poznat po svojoj beskompromisnoj borbi za pravdu. I baš taj Garson je takođe hteo da „udari” na Ameriku pa je 2009. pokušao da pokrene istragu protiv Džordža Buša Mlađeg i još petorice zvaničnika njegove administracije, zbog navoda o mučenju zatvorenika u Gvantanamu. Morao je da odustane od istrage, a uskoro se i sam našao na optuženičkoj klupi zbog navodne zloupotrebe ovlašćenja. Terete ga da je prkosio dogovoru o amnestiji iz 1977. godine, te da je pokušajem da istraži zločine počinjene tokom diktature Fransiska Franka zapravo prekoračio ovlašćenja.
Tako odlučivanje o ekstradiciji Pinočea i Asanža, kao i suđenje Garsonu, samo dokazuju da tortura i ubistva ljudi nekad ne moraju da budu shvaćeni kao „veliki zločini”. Veći zločin može da bude kada se otkrije neka tajna. Bar je to veći zločin za vladu, vojsku ili korporaciju čija je tajna otkrivena.
Nenad Radičević
objavljeno: 03.06.2012
