Izvor: Blic, 28.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje sakrivenog
Otkrivanje sakrivenog
Beograđani ovih dana imaju retku priliku da pogledaju kako izgleda Palermo, u galeriji 'Artget', posredstvom Italijanskog kulturnog centra, a iz ugla fotografa Fabija Zgroja.
Fabio Zgroj (1965.) počeo je fotografijom da se bavi u levičarskom listu 'L`Ora' (Čas) koji je osamdesetih izlazio u Palermu. ('To je taj kulturni prtljag koji mi je kasnije pomogao da razvijem sopstveni pogled na svet.') Po njegovom gašenju, iz finansijskih razloga, pozvan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je u Nemačku da učestvuje u projektu Muzeja 'As', u malom gradu koji tada preživljava duboke promene usled zatvaranja fabrika. Ti momenti bili su odlučujući da krene putem angažovanog istraživanja života ne samo na Mediteranu, nego i u Istanbulu, gde je njegova sledeća izložba, Marselju, gde je već izlagao, i Beogradu, gde je upravo stigao da postavi svoju izložbu i 'okine' koji motiv grada pod snežnim pokrivačem, u kome ljudi, kako ih on vidi 'pokušavaju da se saberu pod vazda novim okolnostima'. Zanimljivo je da na vašim fotografijama Palerma nema ljudi.
- Samim tim što fotografišem gradove, njihovo prisustvo je evidentno. Nema uvek potrebe za ljudima, nekad ruine, parkovi, panorame uopšte, više odišu ljudima nego kad se i oni vide. Zašto uvek panoramska fotografija?
- Do tog formata došao sam probajući razne aparate da bih se opredelio za 'hazelblad', idealan za urbani pejzaž, jer njime mogu da postignem širu i potpuniju viziju koju u potpunosti mogu da držim pod kontrolom radeći u svojoj laboratoriji.
Kako postižete da su vaše panorame drugačije od onih na koje smo navikli?
- Istraživanjem. Baziram ga na ličnoj dokumentaciji. Smatram da je fotografija uvek dokument, zapravo da je njen rezultat dokument, čak i kad je konceptualna. Kao što smatram i da portret, recimo, može da bude više od dokumenta, kad nije samo odraz lika nego i mog viđenja. Nikad ne snimama čist dokument, odnosno samo ono što nam se dešava pred očima. Šta snimate u Beogradu?
- Pokušaću da ovekovečim istorijski trenutak, tj. sadašnji. Za to nije potrebno uvek slikati činjenice, već atmosferu ljudi koji su svašta preživeli i sad se izvlače... Posebno me zanimaju ludnice jer takva struktura više ne postoji u Evropskoj uniji, ali teško je u njih ući. Kod vas je to realnost realnosti, o čemu više niko napolju ne vodi računa. Ili recimo staračke domove - urbanu realnost koju mnogi ne vide ili mnogi pokušavaju da prikriju. Planiram da snimam život u obdaništima, jer me dečji portreti posebno zanimaju. Moja fotografija je fotografija margina grada, a ne uglancanih centara, što se vidi i na snimcima Palerma -od antičkog, starog grada, ruševina još iz drugog svetskog rata, do perferija, ili zapuštenog šetališta kraj mora. Grada koji je nekad cvetao, a sada je zaboravljen, grada koji je svakako teško u celosti ozdraviti, ali je nepravedno ostavljen po strani... Pozvani ste da radite za sve čuveniji 'Corbis', ali ste odbili. Zbog čega?
- Uobičajeno je da se na svakom festivalu pojave agencije koje stvaraju kontakte. Agencija 'Corbis', čiji je vlasnik Bil Gejts, jeste moćna, ima svoja sedišta u Tokiju, Njujorku, Dizeldorfu, Parizu... Dobro je što 'lovi' mlade fotografe, ali ugovor koji nudi rigidan je ne ostavlja prostora za slobodan rad. Da bi se dobro zaradilo, treba uzimati velike poslove, a to znači biti agencijski fotograf do daske. Meni to ne odgovara, ne volim totalnu komercijalu. Da li i vi koristite digitalni aparat, poput mnogih kolega?
- Izbegavam 'hladno' snimanje. Piksel ne može da se meri sa zrnom, vidi se da je virtuelno. Čini mi se da se digitalnom fotografijom modifikuje stvarnost. Ona može sve da krivotvori. Na primer, tek pošto je reportaža o pothranjenim ženama iz Somalije obišla svet, ispostavilo se da je snimana u Tunisu. Ambijent je umontiran. Zalažem se svim svojim bićem za tradicionalnu fotografiju jer koncentriše sve: trenutak, stvarnost, podatak. Moje su fotografije, za mene, kao moja deca. Milena Marjanović
