Izvor: Blic, 09.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otići ili vratiti se, pitanje je sad
Otići ili vratiti se, pitanje je sad
Novi dokumentarno-igrani film Gorana Paskaljevića 'Beograd, jedna nova generacija', čije se snimanje nakon tri meseca ovih dana privodi kraju, počinje filmskom rekonstrukcijom bombardovanja dva mosta kod Ostružnice, a završava scenama kad brod, na kome se akteri filma nalaze, odlazi od porušenih skalamerija ostavljajući ih kao deo dekora prošlosti koju bi trebalo što pre zaboraviti, ali i prevazići. Sat vremena filma o mladim ljudima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Beograda, njihovom načinu života i idejama koje ih vode ka budućnosti, za koji je muziku napisao Vasil Hadžimanov, narudžbina su francusko-nemačke televizije 'Arte', a biće prikazan tokom tematske večeri o Beogradu u centralnom delu planirane emisije na jesen.
Da li je ovo strogo dokumentrani film, kao oni koje ste pravili po povratku sa Akademije u Pragu, početkom sedamdesetih, za Drugi kanal TV Beograd?
- Ovo jeste dokumentarni film, ali ima strukturu igranog. Sve ličnosti su autentične. Tu je grupa maturanata koju pratimo, njihove pripreme za završno matursko slavlje u 'Hajatu', dok šetaju Beogradom, kupuju skupu garderobu, a u rano jutro slavlje nastavljaju na beogradskom splavu 'Blejvoč'.
Jedna od glavnih protagonista, Branislava Podrumac, devojka od devetnaest godina koja studira opersko pevanje, traga za etno temom u kojoj bi se iskazala pre nego što napusti zemlju i ode u Milano, u 'Skalu', koja može da odgovori njenim ambicijama. Sreće Bojana, perkusionistu 'Vasil Hadžimanov benda', itd.
Sve je zaista autentično, ali ima strukturu igranog filma.
Urednici 'Artea' videli su nemontirani materijal i kažu: 'Hej, ovo izgleda kao pravi holivudski film.' U vašem filmu 'Bure baruta' kao lajtmotiv provlači se pitanje: ko je kriv? Da li je ovaj dokumentarac pokušaj rehabilitacije novih generacija koje trpe sudbinu zemlje skrajnute na marginu novog veka?
- Film 'Bure baruta' oslikavao je stanje duha pre nekoliko godina, a ovaj dokumentarno-igrani film bi trebalo da pokaže stanje duha, isključivo mlade generacije, jer više poverenja u svoju - nemam. Mislim da je ona istrošena. Ovo bi trebalo da bude optimističan film. To su isti mladi ljudi kakvi žive i na Zapadu, samo su bogatiji za jedno gorko iskustvo koje ih je učinilo zrelijim. Neki od njih su dosta i propatili. Branislava je došla iz Hrvatske, iz Darde, imala je svoje probleme devedesetih tamo, kao i njena porodica, ali ta prošlost nije u prvom planu. Skoro svi akteri rado bi ostali ovde, ali neki od njih pakuju kofere iz ličnih razloga. U njenom slučaju to je ambicija! Dina Mijović, drugi lik iz dokumentarca, Branislavina prijateljica, vratila se iz Kanade mada ima državljanstvo, kandaski pasoš, dobila je posao i stan u Torontu. Vratila se da bude sa svojom bakom jer smatra da je život ovde kvalitetniji. Na ta dva antipoda gradim film. Na kojim lokacijama ste snimali?
- Snimali smo, recimo, koncert Vasila Hadžimanova u Studentskom gradu, na kome su se zaista po prvi put i sreli perkusionista Bojan i Branislava. Snimali smo scene na Novom Beogradu, ali uglavnom smo silazili na reku: Ada Ciganlija, Ušće, Kalimegdan, kafići, sav onaj moderni Beograd koji se uprkos svemu razvio i živi. Hoću da pokažem strancima, kojima je ovaj film i namenjen, do koje je mere njihova predstava o Beogradu pogrešna. Urednici 'Artea' bili su ovde pre neki dan, i ostali zapanjeni Beogradom, njegovim mladim ljudima, splavovima, opuštenim životom ovde… Nisu li i vaši filmovi doprineli njihovom pogrešnom utisku o Beogradu jer ste, podvrgavajući kritici prethodni režim, neminovno iznosili na videlo mračne strane života u Srbiji krajem dvadesetog veka?
- Samo sam slikao stanje duha pred kraj Miloševićevog režima kad se ovde uvukla mržnja i strah, kad je svako mogao da te ubije na ulici i da ne odgovara za to, ukoliko vas bez ikakvih argumenata proglase 'izdajnikom'. Setite se, recimo, napada na mene u listu 'Politka', da, ne samo na mene, na Milenu Dravić… Dakle nikada nisam ja stvarao nekakve 'slike_arhiva', ni crne, niti bele… Ali ste bili uporan kritičar onoga što se događalo…
- Nisam mogao da se pomirim i stopim sa režimom zasnovanim na nacionalističkoj euforiji koji promoviše pojedince kako bi se oni besprimerno i bezočno obogatili na tuđim žrtvama - a bilo je mnogo žrtava. Nacionalizam je kraj ljudskog mišljenja! I ja volim svoju naciju, ali ne tako da bi ona bila 'iber ales'. A zna se šta je ta ideologija proizvela. To se i kod nas dešavalo. Ne zaboravite, jednog trenutka smo u Srbiji zašli korakom u nešto vrlo mračno, u fašizam! Na kraju filma 'Bure baruta' mladi čovek koga ni zbog čega gone, strada razapet kao Hrtistos. To je bila poruka: žrtvovali ste jednu generaciju. Kroz ovaj dokumentarni film vraćam se toj generaciji danas u jednom malo opuštenijem vremenu, javlja se optimizam, i samo to beležim i konstatujem. Često ste svoju generaciju krivili za težak desetogodišnji period u kome se zemlja našla početkom devedesetih?!
- Moja generacija je kriva za sve što nam se dogodilo, a pod njom podrazumevam one ljude između trideset pet i šezdeset pet godina. 'Mi' smo birali Miloševića barem dva-tri puta. 'Mi' smo za Srbiju najčešće birali ono najgore. Zašto? To ostaje i dalje enigma. Zašto smo do te mere politički nepismeni, nije mi jasno Insistirali ste uvek kako je demokratija proces koji traži vreme. Da li se ovde nešto promenilo dve godine nakon pada režima?
- Srbija se oslobodila straha. To je činjenica. U ovom trenutku potreban je jasan, realističan ekonomsko-politički, a ne samo politički program. U tom svetlu vidim i ove predsedničke izbore navijajući iz sveg srca za Miroljuba Labusa. Ovde, međutim, još uvek traje borba za vlast, stari ili novi lideri, bez obzira, izlaze pred narod programima tipa: 'ja ću Srbiju za petnaest dana da izvedem iz krize, poteći će med i mleko!' To su besmislice. Samo u postepenom približavanju Evropi, prilikom čega se nećemo 'prodati' nego nametnuti sopstveni identitet, možemo postati demokratska zemlja. Ne zaboravite, siromašan čovek je najugroženiji. Njegov identitet je najugroženiji. Stvari se ne stabilizuju onako kako bismo to želeli. Opet se politički delimo, a ljudi iz starog režima koji su se posle 5. oktobra zavukli u mišje rupe sad polako, pošto nisu kažnjeni za pljačke koje su napravili ovom narodu, izlaze na svetlo dana. Pare naravno imaju i počinju polako da kupuju svoje pozicije priklanjajući se jednima ili drugima. Bojim se da je to nešto što može da nas dovede u novu stagnaciju, posebno što se ovo trusno područje tek sleže.
Ono što su Česi uradili pre skoro petnaest godina nazvali smo podsmešljivo 'plišanom revolucijom', a pogledajte našu 'revoluciju'?! Jeste njihova bila 'plišana', ali je bar izvedena do kraja! Pogledajte kako Česi danas lepo žive, a nisu se 'prodali' Zapadu.
Milorad Pavlović
