Izvor: Blic, 18.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oterali smo pacove, sad treba platiti frulaša
Oterali smo pacove, sad treba platiti frulaša
Mlada glumica Katarina Žutić poznata je publici ne samo kao ćerka Svetlane Bojković i Miloša Žutića već pre svega po, za svoje godine, brojnim ulogama koje je ostvarila. Pomenimo filmove 'Vizantijsko plavo' Dragana Marinkovića, 'Dorćol – Menhetn' Isidore Bjelice, predstavu 'Roberto Cuko' reditelja Aleksandra Popovskog, 'Nevaljalu princezu' u pozorištancetu 'Puž' kao i nekoliko televizijskih rola. Svojim talentom dočarala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je i lik Hedvih u nedavno premijerno izvedenoj predstavi 'Pacolovac' reditelja Darjana Mihajlovića, rađenoj po tekstu Marije Stojanović, a u produkciji Kruševačkog pozorišta. Kostimografiju potpisuje Jelena Nikolić, scenografiju Kristina Ignjatović, maska je delo Nijaza Memiša, a uz Katarinu Žutić igra i glumačka veličina Lane Gutović. Reč je o komadu u kome se oživljava legenda o svojevrsnom mitskom liku frulaša koji daleke 1284. godine, pojavivši se niotkuda, muzikom spasava grad od najezde pacova koji proždiru sve pred sobom. Ali, ljudi ko ljudi, brzo zaboravljaju izbavitelja, a još brže obećanja koja su mu dali. I tako, na kraju krajeva, plate daleko veću cenu.
Govoreći o liku Hedvih koja ima fizičkih mana, a i sklona je izdaji, ipak predstavlja najsvetliji karakter. Katarina Žutić navodi da se njena junakinja može sagledati kao pozitivna, pre svega zbog sticaja okolnosti.
'Jednostavno, svi drugi su mnogo gori od nje. Ona je svog brata oterala na lomaču. Ustvari, tačnije bi bilo reći da je Hedvih manje rđava od ostalih. Da bih mogla da je igram i da je svarim pravdala sam je njenom zaljubljenošću. Radeći tu ulogu zaključila sam da ona mora biti jurodiva ako tako može da izda brata zbog ljubavi, a i kakva je to ljubav zbog koje ćeš da izdaš brata? S druge strane taj brat hoće njenog voljenog takođe da otera na lomaču, ali njen izbor je opet, suštinski, surov. Sve jedno drugo vuče, izbori se kreću između dva 'ne', otprilike kao u životu kada se gleda sa tamne strane.'
Nije li to priča o rđavoj ljudskoj prirodi i o tome da decu treba čuvati od odraslih, odnosno od sebe?
- Opšte je mesto da svaki roditelj želi da prenese najbolje svojoj deci. E sad, da li baš uspeva u tome - pitanje je. U svakom slučaju, u tom odnosu ne bi smelo biti laži, tačnije lažnog predstavljanja. Jer, u nekoj iskrenoj komunikaciji deca mogu oprostiti roditeljima. Kako vi gledate na moment u kome predstava korespondira sa realnošću?
- Ona podvlači tamnu stranu stvari, čitav svet je užasno uprljan i nema čistog čoveka, izuzev frulaša ali on i nije čovek već, uslovno rečeno, svetac. Jer, ako ako najbolji lik radi tako užasne stvari kao što je izdaja, onda je ceo svet uprljan. Nema čoveka koji nije grešan, pa makar bio i njabolji. Šta vi kao mlada glumica i mlad čovek očekujete od sebe i drugih u tom i takvom svetu?
- Svet je takav, pa je takav. Lično na stvari gledam optimistički. Deviza mi je: hrabro, vedro, veselo i umetnički! Pa šta ako smo prljavi, to ne znači da ne treba ići dalje. U svetu, naravno, i u najgorim trenucima ima i ljubavi i lepote. Čovek, jednostavno, ne treba da juri vetrenjače i popravlja svet. To je donkihotovski posao. Čovek, pre svega, treba da popravlja sam sebe, a ne da vodi tuđu brigu. A ako sve zajedno konkretizujemo, odnosno primenimo na naš prostor i vreme?
- I mi smo proterali pacove. Sad samo(!) treba da platimo frulašu, odnosno da se ponašamo razumno da nam nebi bilo još crnje i gore. Mislite li da ćemo biti razumni i da će nam biti bolje?
- Nadam se i verujem da hoće. Možemo se nadati nečem dobrom jer smo, kako rekoh, pacove proterali. Recimo, da imam utisak da nam neki procvat predstoji. E sad, da li ćemo tu šansu uprskati nekom glupošću, pitanje je. Ali znate, to nije ni na meni ni na vama, odnosno na nama običnim ljudima. Nego, na kome je?
- Ipak o tome odlučuju većnici. Narod (još) uvek zavisi od njih. A kolika je šansa, po vašem mišljenju, data mladima? Kakva je i kolika njihova uloga?
- Nisam baš vična takvim ocenama i procenama. No, sigurno je da treba konsultovati mlade ljude, ali treba imati mere u tome. Jer, ti mladi ljudi su u većini slučajeva veliki entuzijasti i misle da mogu sve. Vreme, odnosno život ih nauči da ne može baš sve...da ne može puno toga, i onda se polako lome krila. No, dok su još mladi i poletni mislim da mogu biti dragocene njihove sveže ideje. Šta o tome kaže vaša generacija, odnosno neko vaše društvo?
- Znate, mi više ne pričamo o politici, ni o tome šta će u zemlji da bude sutra ili prekosutra. A o čemu pričate?
- Mnogo razgovaramo o muzici i, naravno, o našim međusobnim odnosima. Hoću da kažem: daj malo da odahnemo od razmišljanja o tome da li će sledeći korak našeg predsednika biti bombardovanje ili rat ili inflacija ili koju ćemo sledeću golgotu morati da prođemo, pređemo i preživimo. Daj malo da se bavimo nekim običnim stvarima, koje, uzgred budi rečeno, i čine život. Ali, ako, zagusti, daleko bilo, opet ćemo mi o politici. Tatjana Njezić
