Izvor: Blic, 24.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac u očima malog sina
Otac u očima malog sina
'Volim kad zasmejem ljude; čini mi se da su onda nekako dobriji', rekao je šaljivo Slobodan Ćustić na početku razgovora za 'Blic' upriličenog povodom Ćustićeve uloge u filmu 'Peščanik' po scenariju i u režiji Sabolča Tolnaija. Scenario je baziran na delima Danila Kiša i prvenstveno se bavi sudbinom Danilovog oca, Eduarda Sama, i životom Kišove porodice. Po rečima scenariste i reditelja to je i anatomija besciljne mržnje i straha, ali i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ukazivanje na moć topline, ironije, ljubavi...
Film se snima u produkciji četiri kuće; 'Atlanta', 'Art&Popkorn', mađarska 'Medijavejv 2000' i slovenačka 'Arkadena'. A pomogli su ga i Ministarstvo kulture Vojvodine, Republike Srbije, Slovenije i Mađarske. Jedan deo filma je snimljen, u drugu etapu snimanja ulazi se ubrzo, a pred publikom bi trebalo da bude polovinom godine. U filmu igraju Jasna Žalica, Nebojša Dugalić, David Vojnić, Alisa Terek, Tatjana Bermel i drugi a glavnu ulogu Eduarda Sama, tumači Slobodan Ćustić koji o filmu za 'Blic' kaže:
'Kiš je u svojim delima, uglavnom u ‘Peščaniku’ davao opise svojih sećanja na detinjstvo. Reditelj i scenarista Sabolš Tolnai se dugo vremena bavio njegovim radovima, da kažemo pretresao precizno sva njegova dela i biografiju Eduarda Sama, Kišovog oca koji je bio železničar i autor prvog tzv. konduktera, odnosno rasporeda vozova. Taj raspored možda deluje bizarno, ali reč je složenom poslu za koji je trebalo imati ogroman mentalni kapacitet. Dakle, pratimo zbivanja od početka Drugog svetskog rata i pogroma Jevreja, preko bekstva i potucanja po bespućima njihove porodice.' Ko je i Kakav je Eduard Sam iz vizure Slobodana Ćustića?
- Pre svega to je izazovan glumački zadatak, možda najizazovniji u mojoj karijeri. Između ostalog, i zbog toga što ja vrlo malo ili možda nimalo ne ličim na tog čoveka. Prvenstveno po tzv. hemijskom sastavu - ali ja sam glumac. Potpuno sam se oslonio na reditelja, dao mu ruku da me vodi znajući pri tom koliko je truda i vremena uložio u izučavanje i stvaranje priče.
Šta je između vas i Eduarda Sama tako različito, a šta eventualno slično?
- Pogled na život, bilo u dobru ili zlu. Naravno, ja živim u drugom vremenu i drugačijim okolnostima. No, imao sam i ja teških situacija u životu, ali sam se drugačije ophodio; bez delirijuma i jezivih očajavanja. Izvesna sličnost ogleda se u tome što se i on, u izvesnom smislu, izruguje nevoljama i lošim stvarima. Kada naiđe neki problem pokušavam munjevito da ga rešim; ako ne uspem potražim pomoć od drugih, a sav taj put od pojave problema do rešenja, uz malo mučnine, prolazim sa ironijom i smehom, podsmehom, pre svega, na sopstveni račun. I kod Eduarda Sama, takođe, ima ironije. On je, manje ili više je poznato, bolovao od delirijuma a ta bolest se može manifestovati na različite načine. Bio je asocijalan čovek, imao strah od svačega i ničega. Recimo da smo se bavili obdukcijom njegove duše i mentalnog sklopa. No, ono što je bitno jeste ugao gledanja - a gledano je očima njegovog malog sina. Najvažnije je to kako ga je on zapamtio. Koliko god je Eduard Sam tragična ličnost, stradalnik, psihološki bolesnik, zatočenik crnih misli, on ipak izgovara 'mislim da je ljubav isijavanje boga'...
- Da, priznajem da je to i moj stav. Ljubav jeste isijavanje boga. Taj momenat u filmu otvara zanimljivo pitanje; naime, ako je on, takav kakav je, to rekao u trenutku svog nervnog rastrojstva (neuračunljivosti) - šta to znači? Ko je lud? Takozvani normalni ljudi koji se na to ne obaziru ili čak uopšte ne misle tako, ili čovek koji pri navodnoj pomerenoj svesti to oseća i tvrdi. Istina, nisu tako malobrojni oni koji tako ili slično misle, ali on je jedini to definisao. I to toliko tačno i istinito da može čak i da uplaši. Čini se neobičnim da radite crno-beli film?
- Lično mi se to veoma dopada a reditelj kaže, između ostalog, da će na taj način priča biti istinitija. Vernije će publiku survati u onu prošlost u kojoj se sve to događalo. A znamo da u to doba nije bilo ni fotografija ni filma u boji. Tatjana Nježić
