Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osveta istorije
Šta Amerika nije razumela u Avganistanu i koju lekciju je tamo ipak naučila
O Avganistanu pišem od kraja 1979, kada sam, kao dopisnik iz Indije, često putovao u Kabul i izveštavao prvo o početku sovjetske vojne okupacije, a potom, desetak godina kasnije, o njenom neslavnom kraju. Iz Beograda sam onda pisao o haosu koji je usledio posle toga, o dolasku talibana na vlast…
Nisam bio na licu mesta kada su ruske vojnike krajem 2001. zamenili američki, ali sam pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dve godine u ovo vreme tamo na novinarskom zadatku nosio pancir i šlem, kao učesnik međunarodne ekspedicije novinara koje je Pentagon pozvao da se na licu mesta uvere ne toliko kako napreduje rat, nego kako teče obnova avganistanske nacije.
Kao dopisnik iz Vašingtona pre tri dana sam izvestio o Obaminom govoru kojim je najavio povlačenje i početak kraja najdužeg rata kojeg je Amerika vodila u svojoj istoriji.
Prošlo je dakle više od 30 godina otkako je Avganistan u permanentnom ratnom stanju, u borbi protiv stranih okupatora ili unutrašnjih uzurpatora. Pošto je prosečna starost tamošnjih oko 30 miliona stanovnika 18 godina, to znači da većina njih ne zna šta je to mir, jer ga nije iskusila. Dokaz da nije tačno da se samo na Balkanu proizvodi više istorije nego što može da se konzumira.
Od pamtiveka je nemiran taj geografski prostor u centralnoj Aziji koji je bio na putu mnogih imperija i ambicioznih imperatora, od Aleksandra Makedonskog, preko Džingis-kana, Velikih Mogula, do Britanije, Sovjetskog Saveza i na kraju Sjedinjenih Američkih Država. Nijedna se tamo nije lepo provela, pa je Avganistan stekao reputaciju ”grobnice imperija”.
Američko iskustvo u tom pogledu je najsvežije i za današnji svet najrelevantnije. Ona je tamo od oktobra 2001, a rat će, kako najavljuje njen današnji predsednik, formalno okončati do kraja 2014. godine.
Koji su to poslovi za koje je potrebno još tri godine? Kako to da najveća vojna sila današnjeg sveta svoje ratne ciljeve u jednom od najzaostalijih mesta na planeti ne uspeva da ostvari ni posle decenije i potrošenih stotina milijardi dolara? Šta od drugih koji su se tamo loše proveli nije naučila i šta u Avganistanu nije razumela?
Sovjetska intervencija bila je ambicija, američka reakcija. U odlučujućem okršaju hladnog rata, SSSR se preračunao i strateški prenapregao, pripremivši time svoj sopstveni nestanak sa istorijske scene. SAD su u Avganistan (a malo posle i u Irak), ušle sa pozicije hipersile i hladnoratovskog pobednika, ali i sa osećanjem povređene sujete, pa i straha posle terorističke akcije bez presedana od 11. septembra 2001. godine.
Talibani su oterani sa vlasti zato što su pružali gostoprimstvo Osami bin Ladenu i njegovoj bandi islamskih ekstremista. Ali on je otkriven i likvidiran tek u maju ove godine. Da li je, zaista, zbog toga trebalo u Avganistanu držati 140.000 vojnika (američkih i savezničkih) i zbog čega to dobar deo njih tamo treba da ostane još tri godine?
Američki razlozi za intervenciju i rat su na prvi pogled razložni: da teroristi koji bi da ponovo udare po njoj i saveznicima ne koriste Avganistan kao bazu, a da sa druge strane, islamski radikali oličeni u talibanima ne destabilizuju nuklearno naoružani Pakistan.
Zbog toga se, svrgavši talibanski režim, koga su, uzgred, priznavale (i održavale) samo tri države, sve važni američki saveznici (Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Pakistan), Amerika latila problematičnog poduhvata: da od Avganistana napravi jaku, demokratsku državu. Isposlovala je tamo novi ustav, investirala je mnogo u Hamida Karzaija i institucije vlade u Kabulu, napravivši od Avganistana jednu od najcentralizovanijih zemalja sveta.
Učinivši to, pokušala je da promeni genetski kod tamošnjeg društva. Avganistan nikad u svojoj istoriji nije bio država u pravom smislu te reči, prostor u kojem jedna vlada administrira, održava red i primenjuje zakone na celokupnoj teritoriji. On je oduvek – čak i u svom najmirnijem periodu, kao monarhija pod kraljem Muhamedom Zahirom Šahom (1933-1973) – bio labava grupa plemena (Paštuna, Tadžika, Hazara, Uzbeka, Ajmeka, Tukmena, Balučija, Turmena, Nuristana…), koja su se ujedinjavala samo u otporu strancima.
Centralna vlast je bila nadležna samo za Kabul i veće gradove. Sve ostalo – deljenje pravde, održavanje reda, privreda – bile su dužnosti lokalnih plemenskih, klanovskih i seoskih vođa i tradicionalnih šura i džirga, okupljanja viđenih ljudi na kojima su donošene odluke.
Druga velika greška koju je Amerika pravila otkako je ušla u Avganistan bilo je gledanje na Pakistan kao saveznika, dok je on sve vreme bio protivnik. Talibani su, uostalom, potekli sa njegove teritorije, a u njihovom pohodu na Kabul 1996, od 45.000 ljudi pod oružjem, samo 15.000 su bili Avganistanci. Pomoglo im je 20.000 pakistanskih vojnika, a ostali su bili ili borci Al Kaide ili dobrovoljci iz arapskog sveta. Tajna služba pakistanske armije je glavni sponzor i današnjih pobunjenika, a sve su uverljivije sumnje da je Bin Laden u gradu u kojem su tri pakistanska garnizona, bio u stvari čuvan kao pakistanski adut i garancija za dotok milijardi dolara američke vojne pomoći.
Talibani nisu popularni u Avganistanu, tamošnji islam nema onu nasilnu tradiciju koja je njihova ideologija. Ali talibani su nepobedivi zato što mogu ono što Amerikanci i drugi stranci ne mogu: da zadobiju (ili kupe) lojalnost starešina lokalnih zajednica.
Sve u svemu, istorijski saldo je da je Amerika tamo ”uzalud krečila”: ratovala iz pogrešnih razloga i zbog nedostižnih ciljeva.
Glavni rezultat je vidljiv i bez distance na kojoj obično insistiraju istoričari. Posle veka i kusur intervencionističkog entuzijazma koji je počeo s podrivanjem i zbacivanjem monarhije na Havajima 1893, nastavio se s Kubom i Filipinima 1898, Iranom 1953, Gvatemalom 1954, a posle hladnog rata Somalijom, Haitima, Bosnom i Srbijom, Avganistanom i Irakom – Amerika je konačno shvatila da i bezobzirna sila ima svoje limite. I da rezultati ne opravdavaju cenu.
To ne znači da je Avganistan ugrobio još jednu imperiju. Ali je sasvim izvesno da je ona baš tamo naučila jednu izuzetno važnu lekciju. Da istorija ne prašta, već da se lošim đacima i te kako sveti.
Milan Mišić
objavljeno: 26.06.2011
