Izvor: Politika, 08.Feb.2015, 10:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ostav“ za pravnu državu
Povodom teksta ”U dresu mastera praktične politike”
Dužnost mi je, kao zaštitniku građana, da pratim javni i stručni diskurs u temama od značaja za zaštitu i unapređenje prava građana, a kada se radi o tekstovima uvaženog profesora Milana Škulića, jednog od naših najvećih stručnjaka krivično-procesnog prava, to mi je uvek i zadovoljstvo, pa i u slučaju teksta pod naslovom „U dresu mastera praktične politike”, koji je 6. februara objavljen u ,,Politici”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Stavljajući na stranu sve ad personam delove tog teksta, što mislim da bi i inače trebalo da bude češći manir u javnom dijalogu, želim da pojasnim proces u kome se znanje o pravu i opšta razmatranja o nadležnostima državnih organa (što je domen uvaženog profesora), u postupku kontrole zakonitosti i pravilnosti rada organa vlasti primenjuju na određen slučaj, omeđen veoma konkretnim pravnim i činjeničnim okolnostima (što je domen institucije koju vodim). Iz tog pojašnjenja, verujem, videće se, da pravog neslaganja između opšteg, posebnog i pojedinačnog – nema.
Nesporan je opšti stav koji prof. dr Škulić iznosi – „Vojnobezbednosna agencija ima zakonski osnov da se u jednom konkretnom slučaju angažuje radi proveravanja da li se radi (i) o nekom krivičnom delu koje spada u njenu nadležnost.” Za tako nešto, s pravom piše profesor – potrebne su indicije.
Posao zaštitnika građana je, takođe nesporno, da bez ikakvih ograničenja, koja inače važe za javnost, proveri da li VBA pravilno i zakonito koristi svoja ovlašćenja prema građanima.
U konkretnom slučaju, zaštitnik treba da, između ostalog, prekontroliše da li je VBA imao konkretnih indicija da su opštepoznati (i sramotni) ulični konflikt između nekolicine pripadnika vojne policije i žandarmerije i prekomerna upotreba sile koja je usledila, u stvari više od onog što su obične oči videle, odnosno, da je slučaj mnogo, mnogo složeniji i da se radi o nekom od zakonom taksativno nabrojanih krivičnih dela kojima se bavi VBA, a to su: dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, krivična dela organizovanog kriminala, pranje novca, ugrožavanje tajnih podataka i bezbednosti, obaveštajno delovanje, subverzivne i druge aktivnosti stranih država, stranih organizacija, grupa ili lica protiv MO i VS, terorizam, ekstremizam i drugi oblici organizovanog nasilja usmerenih protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Zaštitnik je trebalo da proveri i da li je VBA, ako je imao razumne indicije da se radi o tako nečem, a ne o nesporazumu sa brutalnim posledicama, kako se čini prosečnom čoveku koji je video snimke događaja, svoje aktivnosti i mere prema licima koja nisu pripadnici VS ili zaposleni u MO, preduzeo u saradnji sa BIA ili policijom i sa njima utvrdio način postupanja, što, takođe, od njih zahteva zakon.
Zaštitnik je trebalo da proveri, ako indicije zaista postoje (a njih bi, kada bi mu bile saopštene, morao čuvati kao tajnu), da li je VBA upozorio civile od kojih je uzimao izjave da nisu dužni da bilo šta kažu, što, takođe, izričito predviđa zakon…
Međutim, umesto da zaštitniku građana, kao u svim dosadašnjim slučajevima, VBA da sve podatke potrebne da ostvari svoju kontrolnu funkciju, Agencija mu je pokušala, i još uvek pokušava, dati, po vojnički – „Ostav!”. Ne samo da je to „Ostav!” i za pravnu državu i demokratski princip kontrole rada vlasti i poštovanja ljudskih prava, već je to „Ostav!” i za pravnu nauku koja zna da tumačenje prava ne sme da bude bezobalno.
Da zadovoljimo i triviju, reći ću da nije sporno da nadzorne kamere više ne snimaju na trake, već se njihov zapis čuva na nosačima digitalnih zapisa različitog formata.
Ako zaštitnik građana nije smeo sebi da dozvoli da u nekom od javnih nastupa iskoristi reč video-trake, možda zbog podsvesne asocijacije na naslov jednog starog i čuvenog filma, da li to znači da profesori ne smeju reći skripta zato što studenti svoje beleške odavno ne razmenjuju u rukopisima, već preko „Fejsbuka”? Naravno da ne, pisane reči – ostaju.
Zaštitnik građana
Saša Janković
objavljeno: 08/02/2015
