Izvor: Politika, 03.Dec.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osobe s invaliditetom – prava bez podrške
„Dobri zakoni“ tek treba da postanu „dobra praksa“
Poslednjih godina Srbija je usvojila snažnu normativnu osnovu za priznavanje i zaštitu prava osoba s invaliditetom. Vlada je usvojila strategije kojima bi trebalo da su utvrđene dugoročne politike unapređenja njihovog položaja i zaštita mentalnog zdravlja.Doneti su zakoni koji bi trebalo da omoguće nesmetano društveno uključivanje invalida i da spreče i kažnjavaju oblike diskriminacije kojima se dovode u neopravdano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nejednak položaj u odnosu na druge građane.
Nažalost, pripadnici ove brojne i po potrebama raznovrsne društvene grupe, u životu se suočavaju s preprekama i problemima koji ukazuju na to da primena načela „jednakih mogućnosti“ ne zavisi samo od „dobrih“ propisa, već i od društvenih uslova u kojima se sprovode konkretne mere i aktivnosti.
Razvijanje sistema podrške društvenom uključivanju osoba s invaliditetom u lokalnim zajednicama uslov je primene usvojenih zakona. Drugim rečima, „dobri zakoni“ treba da postanu „dobra praksa“ i da omoguće građanima s invaliditetom da priznata prava ostvaruju u neposrednom i najmanje restriktivnom okruženju. To još nije moguće jer su im mnogi javni objekti i površine nepristupačni, nivo usluga koje bi trebalo da dobijaju od javnih službi i servisa je otežan zbog komunikacionih barijera, ali i zbog predrasuda i nemara. Nemali broj osoba s mentalnim teškoćama trajno je smešten u ustanove socijalne zaštite jer nema gde drugo, a uslovi u kojima žive i leče se, kao i onih smeštenih u psihijatrijske ustanove, su loši. Nezainteresovanost za njihove probleme takođe je prepreka ostvarivanju priznatih prava, a više nego potresan primer takvog odnosa je letošnji štrajk glađu radnika invalida zaposlenih u kragujevačkoj zaštitnoj radionici „DES Šumadija“ na koji danima nadležni nisu reagovali.
Situacija će postati povoljnija tek kad se primeri zapošljavanja ili uspešnog školovanja invalida ne budu isticali kao poseban društveni napor već kada se o njima bude govorilo kao o uobičajenom načinu društvene prohodnosti. Ostvarivanje takvog socijalnog okruženja moguće je samo ako se sistem podrške društvenom uključivanju osoba sa invaliditetom razvije na način koji njima i njihovim porodicama omogućava da u neposrednom okruženju ostvaruju većinu prava koja ostvaruju svi. Specifičnost njihovog položaja nije u invaliditetu već u potrebama koje treba da zadovolje kako bi imali jednake mogućnosti.
Većina gradova i opština nema odgovarajuće sisteme podrške koji bi omogućili ostvarivanje priznatih prava i zadovoljenje njihovih potreba.Takođe, javni fondovi koji bi trebalo da obezbede sredstva za uspostavljanje takve podrške su opterećeni i nisu u stanju da podstaknu nove mere.Većina lokalnih administracija nema mogućnosti, a često ni saznanja o tome da treba da obezbedi zaštitu i ostvarivanje priznatih prava osoba s invaliditetom.
Inkluzivno obrazovanje, smanjenje broja dece u „specijalnim“ školama, uvođenje novih metoda u nastavu i njeno organizovanje u skladu s potrebama načini su da se stvore uslovi za prevazilaženje postojećih problema. Međutim, socijalno uključivanje treba da ima snažniji podsticaj i iz drugih sistema. Primer pojedinih poslovnih banaka koje dizajniraju okruženje i prilagođavaju rad potrebama osoba s invaliditetom ukazuje na tek jedan od načina koji podstiče društveno uključivanje.
Pritužbe koje u vezi s ostvarivanjem priznatih prava pominju osobe s invaliditetom upućuju nas na zaključak da primeni načela „jednakih mogućnosti“ najviše nedostaje društvena podrška, odnosno da podstrek uključivanju osoba sa invaliditetom mora biti usmeren ka zadovoljavanju potreba u neposrednom okruženju, a ne ka održanju velikih i neracionalnih sistema koji ne mogu efikasno da odgovore zahtevima građana.
Goran Bašić*
*Zamenik zaštitnika građana
objavljeno: 03.12.2012.
