Izvor: Blic, 31.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam se kao misionar
Osećam se kao misionar
U svojim delima Olja Ivanjicki spaja astronaute, pilote, mašine i kosmičke letelice, lepe dame renesanse, vanzemaljce umiljatog pogleda, klovnove, tigrove, kamile, delfine, ananase i jagode, Marsa, Raspeće, Apokalipsu, Hrista, A-bombe… kombinujući ih sa ličnostima našeg doba, Arturom Klarkom, Teslom, Pupinom, Merilin, Švarcenegerom,Čaplinom, Marlen, Šaronom, Dalaj Lamom, Denisom Rodmanom… Na najnovijim slikama nižu se Endi Vorhol, Leonardo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Direr, Dejvid Hokni, a, među njima, je i Bil Gejts. Fasciniraju njihove dimenzije - tri-četiri kvadratna metra. Toliko su veliki da se gubi utisak portreta. Posmatraču se čini da može ućiu sliku, dok se Olja poigrava sa 'pop artom', kako kaže njen biograf Suzana Spasić, koji je svojevremeno upravo ona i donela Beogradu na dar i na šok.
Šta vas trenutno zaokuplja?
- Već desetak godina sam u bordu direktora Kembridža i fascinirana sam ljudskom potrebom da ostavi trag za sobom. Svakodnevno kominiciram s tim telom koje odavno ima svoju bazu podataka u koju sam i ja ušla. Svaki put kad dobijem neku njihovu novu knjigu, uvek sam iznova zapanjena ogromnim brojem Japanaca, Kineza i Indijaca. Amerikanci su tek na sedmom mestu. Naravno, pomenuti prednjače kao naučnici. Objavljivanje knjiga je ono na čemu, pretpostavljam, ta velika organizacija opstaje. Da, knjiga, jer znate, i Bil Gejts je sebi napravio biblioteku čime je potvrdio da je knjiga ta koja ostaje za uvek. Ceo svet je u knjizi, a ne u kompjuteru za koji je nužno znati podatke da bi se u nečiji opus ušlo. Zato smatram da je osnivanje Biografsklog centra za ljudske resurse za nas veoma važno, jer osim sporadično, nas sa Balkana nigde nema. Sakupimo podatke o sebi samima da bismo išli u svet. Šta vas u tehnološkom smislu fascinira u ovom veku?
- Vezana sam za rad sa kasetofonom, jer tako vodim svoje beleške, knjiga je nezamenljiva. Knjiga se može čitati i kad nema struje! Da li ste kao član borda direktora Kembridža imali priliku da učestvujete na njihovim kongresima?
- Redovno me zovu, ali nisam do sada nijednom otišla. Teško je putovati, iako moram da priznam ti pozivi deluju vrlo primamljivo.
Da li bi jedno takvo putovanje vama bilo pristupačno?
- Bilo bi, naravno sa popustom, ali značilo bi mi jer bih tamo mogla da izlažem, čitam svoju poeziju…
Zašto se niste uputili?
- Sve mi se čini da za to nemam vremena. Čini mi se da je bolje da sedim u kući i nesto naslikam. Trenutno radim na 'Biografiji Marsa' koji ću pokloniti Biografskom centru za ljudske resurse. I razmišljam. O čemu?
- Znate, čini mi se da su i slikarstvo i poezija moje glavne sporedne delatnosti, a da je moja osnovna delatnost bavljenje mislima. Posebno mišlju kako nešto sačuvati za budućnost, kao trag da smo uopšte postojali na Zemlji. Opčinjena sam činjenicom da bi se samo na osnovu jedne sačuvane Napoleonove dlake, moglo prodreti u njegovu ličnost. Spomenuli ste mi da vas je nesvakidašnji senzibilitet skupo stajao u životu. Zar senzibilitet nije umetnikovo preimućstvo?
- Ah koliko me je koštao! Uvek se unapred pred događaje uznemirim, bilo da su lični ili svetski, ali sam vremenom naučila da se čuvam. Često me prijatelji pitaju kako to uspevam, a ja im kažem da sam ih izbegla predosetivši ih. Time sam naravno izbegla i mnoge povoljnosti u životu. Ispričacu vam jednu. Znajući da imam dosta važnih kontakata u svetu, jednom prilikom traženo mi je da preprodam Rubensovu 'Suzanu i starce' koja se nalazila u trezoru Švajcarske banke u Ženevi. Trebalo je da tu sliku ponudim nekome u Americi. Projekat mi se dopao. Odem u Ženevu, javim se Borku Stošicu koji je tad radio pri Ujedinjenim Nacijama i zamolim ga da me prati, da ne idem sama. Naša veza čekala nas je ispred Banque de Suisse. Spustimo se liftom četiri sprata pod zemlju, uđemo u jednu sobu sa tri fotelje i stočićem s vazom na sredini. Sednemo i sačekamo da unesu ogroman sanduk. Iz njega iznesoše veliku sliku i pokazaše mi njen istorijat. Između ostalog, da je poslednji put bila prodata na aukciji u Anversu 1746. godine. Zaista mi ponudiše da joj nađem kupca. Izađosmo Borko i ja iz Banque de Suisse, i sedosmo u jedan kafić da saberem utiske. Razmišljala sam naglas: šta će to meni. Čak i da uspem da je prodam, oni će me preći. Kad jednom nađem kupca, ko će se na mene obazirati. Pa mogu me iza ugla ubiti. To je samo jedan od velikih 'poslova' koje sam eliminisala iz svog života samo zato što povlače velike posledice, možda čak i po sam život. Da li je vaša ljubav prema umetnosti bila jača od svih drugih ljubavi?
- Ona je jedina zavisila samo od mene. U njoj nema drugih aktera. Sve drugo zavisi i od druge strane. Čovek se deli, a koliko, zavisi od toga da li je predoziran ljubavlju ili je nema dovoljno. Idealan odnos bi bio pola pola, a njega nigde nema. Nema. Takva ravnoteža ne postoji. Zato je čovek ili uskraćen u ljubavi ili je ima previše. Sve ono što izlazi iz moje ruke, jedino ima mogućnost da bude savršeno. Jer, ja sam ta koja diktira stepen savršenosti. Slika ništa ne zahteva, ona od mene samo dobija i to prenosi nekom trećem. Ja vodim računa o tom trećem - posmatraču. Na koji način vodite računa o gledaocu?
- Osećam se kao misionar: moja slika ne može nikad da zasiti gledaoca, a kamoli da mu postane odvratna. Postižem da mu moje delo stalno nedostaje. Kada ste shvatili da je umetnost jedina ljubav koja zavisi samo od vas?
- Rećiću vam da sam se rasplakala gledajući jedan vremeplov (o meni) od pre trideset godina, jer sam se zapanjila iz svog sadašnjeg vremena za koje smatram da imam punu koncentraciju, koliko sam bila već tada prisebna. Neću da kažem da sam bila pametna, već više od toga. Bilo je to doziranje svega. Milena Marjanović
