Izvor: Blic, 14.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Organizovani kič
Organizovani kič
Glumac Voja Brajović, po sudu kritike i publike, odigrao je letos na festivalu 'Budva Grad-teatar' u Šekspirovom 'Hamletu', u režiji Dušana Jovanovića, maestralno dve uloge: Duha Hamletovog oca i Grobara. Bila je to predstava koja je okupila vrsnu umetničku ekipu, pobrala mnoge pohvale, a koja se na jesen seli na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Uz dobar espreso i podnevno septembarsko sunce pričao je Voja za 'Blic' kako mu je to peti Šekspir >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u poslednjih deset godina, da ih je bilo i ranije, ali da se nada da će ih biti još. Govorio je i kako je protekle sezone imao tri premijere, kako ima 12 živih uloga, kako mu je veoma draga predstava 'Pogled u nebo' Dejvida Hera na sceni 'Zvezdara teatra', kako misli da će 'Skakavci' Biljane Srbljanović, u režiji Dejana Mijača, biti dugovečni poput 'Bureta baruta'.
Vraćajući se na predstavu 'Hamlet' Voja Brajović kaže:
- U početku sam mislio da je to reditelj Duško Jovanović povezao u smisaono jedinstvo. Međutim, on je hteo da to budu dve potpuno različite uloge. Vidite, uopšte uzev, u analizi 'Hamleta' puno pažnje se poklanja pojavi Duha Hamletovog oca; zanimljiv je i višestruko analiziran. Da li je on pozivar na osvetu, zloduh ili dobroduh? Duško je insistirao na tome da otac bude provokacija koja Hamleta podstiče na žestinu u osveti. S druge strane, Duhu Hamletovog oca je veoma stalo i on stalno govori sinu da ništa ne preduzima protiv svoje majke, da je prepusti nebu i 'u grudima nek je tišti'. Uvideo sam da možda taj neki, uslovno rečeno, pomirljivi odnos može biti veći izazov za Hamletovu dilemu i taj veliki lom koji ima. A Grobar?
- Zanatski gledano, za mene kao glumca bio je izazov da se tako brzo 'šaltam' iz lika u lik. Šekspir, koji je i igrao svoje komade, nije mogao da ima toliki broj glumaca. Tako je i pisao - da jedan glumac može više likova da igra. Zanimljiva crta koju ima lik Grobara jeste, između ostalog, njegovo razmišljanje treba li i kako oprostiti onome ko sam sebi oduzme žvot. Kako gledate na to što je jedna od ključnih tema u 'Hamletu' - pitanje osvete i oprosta - veoma aktuelna i danas?
- Šekspir je o velikoj temi osvete, kao što je poznato, napisao i 'Buru' koju sam imao privilegiju da igram dva puta: u režiji Dejana Mijača i Slobodana Unkovskog. Recimo, zanimljivo je u tom komadu šta se dešava kada se oprosti. Šta se dešava sa Prosperom koji oprosti? Tu je Unkovski uobličio jedno rešenje da opraštanjem Prospero u stvari odustaje od života, gubi motiv da dalje živi. Podvukao je crtu i odustao. Duško Jovanović nije predstavio Hamleta kao osvetnika i ubicu, tako da on i ne ubija svoga strica, nego ga ubija Laert. Radeći scenu kada Hamlet ubija Polonija, predlagali smo da to bude ubistvo iz nehata. Međutim, Duško nam je govorio da ne treba braniti Hamleta suviše etički. Dakle, koliko je osveta neetička stvar, toliko je i oprost.
A ako pogledamo stvari iz ugla ovog vremena?
- Živimo u ovom vremenu i svakako da gledam stvari iz tog ugla. Vidite, mi smo skloni da svojim najvećim zlotvorima tako lako oprostimo kao da se ništa nije desilo. Cela zemlja, koja je na nekom demokratskom putu, ispašta zbog toga što ju je neko na najnedemokratskiji način ocrnio i unesrećio. Da smo mi nakon 5. oktobra imali 6. i raščistili, da nismo mislili kako će se opraštanjem krenuti drugim putem, nego da smo primenili lustraciju, možda bi to bilo mnogo moralnije, daleko više etički nego što je sad. S druge strane, država se nije ni izvinila nekadašnjim političkim stradalnicima. Ne govorim samo o Golom otoku i rehabilitaciji, već govorim o moralnom činu. To bi, svakako, podiglo ugled u svetu. Mnogi su ljudi stradali samo zato što su drugačije mislili ili zato što su uopšte mislili. Nama je lakše da oprostimo nego da se izvinimo. Na svečanosti dodeljivanja nagrade 'Budva Grad-teatra' Draganu Mićanoviću rekli ste da je ovo vreme organizovanog kiča i primitivizma...
- Stalno govorimo o organizovanom kriminalu, i niko da ga otkrije. Mišljenja sam da mi možda živimo u paralelnoj državi, da postoji još neko mnogo organizovaniji ko diktira i ljudima u državnom aparatu. Kič i primitivizam su takođe organizovana stvar; i strahovito pogubna. Nažalost, naš narod je obeležen time. Otrov je pušten. Ogromna količna protivotrova je potrebna, a niko ne reaguje. Gaga Nikolić je Bog, a vi ste Frojd u izvrsno ocenjenoj i još bolje prihvaćenoj predstavi 'Posetilac' E.E. Šmita. Krije li se tu ikakav odgovor?
- Meni tako malom velika je privilegija igrati takvog čoveka, jednog od najblistavijih umova XX veka. Taj Šmitov svojevrsni traktat trebalo bi da bude deo opšte kulture jer je, na svoj način, čak i lekovit. Ima li šanse da se ta predstava igra svakodnevno u određenom periodu, kao 'Diplomac' ili 'Radovan Treći'?
- Da je pameti - da. Zbog teme, zbog vrednosti teksta. Svi sa kojima sam razgovarao a koji su je gledali, rekli su mi kako su imali utisak da razgovaraju sami sa sobom. I rediteljka Ljilja Todorović i Gaga i ja smo upravo hteli to da izazovemo - da se čovek dok gleda preispituje i da uđe u komunikaciju sa sobom, da shvati da je vera veoma važna. Ne religija, nego vera i verovanje. To daje punoću životu. U tom smislu, vernicima treba zavideti. Tatjana Nježić
