Izvor: Politika, 10.Feb.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Optimizam i traktori
Ono glavno što građani žele da poruče jeste da žive veoma loše i da se ne slažu sa sadašnjim načinom upravljanja. Ko će na tome politički profitirati sasvim je druga tema
Tomislav Nikolić je u jednom bio u pravu – stvari se jesu izmenile posle prošlonedeljnog mitinga. Pritisak javnosti i medija na vladu je veći, nezadovoljstvo je jasnije izraženo i ne može se više relativizovati. Članovi vlade više neće govoriti kako smo lideri regiona i da kriza nije ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako duboko udarila kao tamo negde, već će se solidarisati sa građanima izjavama poput „znamo da vam je teško” ili „ni ja ne živim bolje”. Domet takvih izjava će biti ograničen i sigurno je da će građani imati rezerve prema tako izraženoj empatiji političara koji su, ako je verovati Agenciji za borbu protiv korupcije, redom uvećali imetak za vreme trajanja svog mandata.
Ne verujem da gusto skoncentrisana frustracija i nezadovoljstvo građana na mitingu negativno utiču na inteligenciju u tolikoj meri da su svi zaboravili ko su Aleksandar Vulin i Bogoljub Karić i šta predstavljaju. Kao neko ko je proveo celu zimu 1996–1997. protestujući zbog krađe lokalnih izbora, vrlo dobro se sećam uloge JUL-ovog portparola Vulina i njegovih izjava o tome kako policija kada rasteruje demonstrante na minus 10 stepeni ne koristi toplu vodu iz vodenih topova. Takođe, možda je najpozitivnija tekovina Koštuničine vlade bila to što je Bogoljub Karić bio uklonjen iz privrednog i političkog života Srbije, a sada vidimo da postoji realna šansa njegovog povratka na velika vrata. Znam ja da su njega pustili da pobegne i da ne žele da na suđenju ispriča sve detalje o tokovima novca, ali to je daleko od opravdanja za njegovu aboliciju ili čak političku promociju. Najveća opasnost dolaska naprednjaka na vlast nije u tome da će oni voditi politiku koja se vezivala za SRS već u tome što će sa njima isplivati sve ono što je najgore u srpskoj politici; ono što je poraženo, odbačeno i željno revanšizma. Čak i da naprednjaci pokušaju da spreče naplaćivanje starih dugova, šarolikost njihove koalicije će im vezati ruke.
Gorenavedeni su se pojavili u novom političkom ruhu koje im SNS nudi a to je u stvari isto ono ruho koje su vrli umovi vodećih medijsko-marketinških krugova „sašili” naprednjacima u vreme razdvajanja od radikala. Računalo se da će se SRS potpuno urušiti (što se i ostvarilo), a da će kontrola medija omogućiti držanje SNS na uzici, što se pokazalo kao potpuni promašaj. Degutantnost takve pojave verovatno delom i objašnjava neverovatnu tišinu koja je vladala tokom mitinga što se do sada nije desilo ni na jednom političkom skupu ovakvog tipa u Beogradu. Neverica i konfuzija koja je postojala u publici mora da je i prouzrokovala slično osećanje i na bini, što je uslovilo veći broj lapsusa govornika. Sigurno je i da nije bilo lako držati govore na političkom mitingu na kome je radni naslov bio „hajde da ne pričamo o politici” već samo o tome kako se loše živi. Nije bilo reči niti o Evropi niti o Kosovu. Socijalni bunt je ono što može da udahne život napuštenim i štetnim političkim idejama i to sigurno neće biti dobro za Srbiju.
A opet, ne može se ni prihvatiti da je sadašnja vlada jedina prihvatljiva opcija i da će građanima ako se za bilo šta drugo odluče pasti nebo na glavu. Prihvatanje da ne postoji alternativa dovodi do neodgovornosti sistema koji nema strah od toga da može biti zamenjen. Ono glavno što građani žele da poruče jeste da žive veoma loše i da se ne slažu sa sadašnjim načinom upravljanja a to apsolutno mora biti legitimno u svakoj demokratiji. Ko će na tome politički profitirati sasvim je druga tema. Svaka promena ne mora da znači promenu nabolje, ali može da izazove reakciju koja će dovesti do toga da bude bolje. Vreme nosi svoje, a klatno demokratije ide prvo na jednu a onda na drugu stranu.
U protekle skoro tri godine građani su s pravom očekivali mnogo više. Ekonomska kriza je svakako onemogućila privredni rast ali opet ona ne može biti izgovor da se nije moglo očekivati: više reda u pravosuđu, manje korupcije u javnim nabavkama, niže marže u trgovini, manje afera poput „očistimo Srbiju” ili Kolubare itd. Vlada je krojena po predviđanjima da će privreda biti u usponu i da se nećemo moći odbraniti od invazije stranih investitora, a mislilo se da će manjak autoriteta premijera biti nadoknađen ulogom predsednika države. Efektima takve računice sada je malo ko zadovoljan a to se ne može kompenzovati širenjem apstraktnog optimizma i radosti kao što je „važno je da smo živi i zdravi”, ili kako bi se to moglo slikovito reći upotrebom čuvene Palmine metafore ali sada u evoluiranoj formi: „Optimizam se ne sipa u traktore”.
Ostatak godine će u stvari biti pravi test jer vlada ima pred sobom jasan zadatak koji neće moći da izbegne zato što je u pitanju status kandidata. Ukidanje blanko ostavki dolazi veoma brzo na dnevni red, zatim finansiranje stranaka i borba protiv korupcije, mere protiv monopola da bi restitucija na kraju predstavljala šlag na torti. Ukoliko se pravilno i bez poslednjih namera odigraju predstojeći potezi nezadovoljstvo može biti smanjeno, a negativne tendencije zaustavljene.
Centar za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 10.02.2011.
