Izvor: Politika, 13.Sep.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet nestašice
Ponovo isti scenario. Kao i nekoliko puta ranije. Rafovi sa uljem i šećerom su sve prazniji. U mnogim dućanima širom Srbije tih proizvoda već danima nema. Trgovci sležu ramenima i prstom upiru u proizvođače. Kažu da im ne dostavljaju dovoljne količine. Proizvođači se ne oglašavaju. A i zašto bi? Idu dobro uhodanom stazom. Robu će pustiti čim povećaju cene, a kupci će biti srećni što ulja i šećera uopšte ima, bez obzira na cenu.
I koliko se poštuje kupac u Srbiji? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nimalo. A ko je za to kriv? Najviše država.
Najpre zato što je dozvolila da se ovo desi. Neoprezno ili namerno godinama je dozvoljavana koncentracija proizvodnje i distribucije hrane i robe široke potrošnje i sada smo dobili kartelizovano i monopolizovano tržište. I da ne bude zabune. Želja svakog proizvođača je da postane monopolista. Ali, država je ta koja u tome mora da ga spreči.
Suša je tako, čini se, dobrodošao izgovor i za poskupljenja i za nestašice. A šta tek reći na informaciju da se ovogodišnji rod suncokreta još ne prerađuje i da je ulje, koje smo prethodnih godina kupovali u ovo vreme, uvek bilo napravljeno od lanjskog suncokreta.
I još nešto, i u Nemačkoj je bila suša, ali rafovi u Berlinu nisu prazni. Tamo se kupac poštuje, a konkurencija je žestoka. Ovdašnji trgovci su se uljuljkali. To što je „Delez” uzeo „Delta maksi” nije donelo boljitak malom potrošaču. Teritorije su podeljene godinama unazad. Prvi je „Maksi”, sledi „Merkator”, pa „Idea”, a konkurencija, čini se, postoji jedino u reklamama za vikend akcije. Ali, hajde da pustimo malo trgovce na miru. Nisu oni krivi za nestašice, već oni iza njih. Hajde da pokažemo prstom na proizvođače i uvoznike. Koliko fabrika (ljudi) proizvodi šećer u Srbiji? Koliko ulje? Koliko ih uvozi sportsku opremu i garderobu koji su skuplji nego u državama EU? Koliko ih uvozi veštačko đubrivo? Eto otkud veštačke nestašice!
Mnogi sada rešenje vide u sistemu robnih rezervi. Da se obezbede velike količine namirnica i sirovina za njihovu proizvodnju. I čim se pojavi problem da se iz rezervi interveniše, da veća ponuda automatski obori cene i da se tako osujete špekulanti.
Potrebna nam je Margaret Tačer. Čelična lejdi je uvela red ne samo među sindikatima, već i u državi. Šta to znači? Da nam je potrebna jaka, čelična država koja će da propiše stroga pravila igre. Koja ne pravi kompromise, ne dopušta da se konkurencija naruši i ništa više od toga, odnosno ne dira u slobodno tržište.
Za to vreme, naša radi nešto potpuno drugačije. Pravila igre nije propisala ili su ona loša, a non-stop se meša u tržište. Propisuje cene, ograničava marže, određuje šta se i koliko uvozi... Nije država ta, niti su robne rezerve te koje garantuju slobodno tržište, već konkurencija. Pa hajde da otvorimo granice i da je pustimo. Tako se karteli najbolje uništavaju.
Stefan Despotović
objavljeno: 14.09.2012.
