Izvor: Politika, 14.Maj.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet luda maturska noć
Požudno vrebaju ima li nešto još carskije, još skupocenije. Samo s njegovim jednonoćnim pečatom devojke i momci će se osećati da su prekoračili prag zrelosti
Mlada generacija maturanata završava prvi pripremni period svoga života. I prirodno je da se taj prelomni trenutak obeležava slavljem i drugarskom večerom.
Ali, zanimljivo je da se u većini modernih društava u tom času mladi po nekom jačem diktatu susreću i sa prisilom da sve druge impresioniraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izuzetnošću garderobe, skupocenošću nakita i visokom cenom slavljeničkog banketa.
Diktat utvrđenih navika zahteva da se kulminativna večera ne slavi u nekom „već običnom“ hotelu kakav je bajagi „Hajat“, nego da se nađe neko novo mesto selekcije, još ekskluzivnije, sasvim podesno za demonstriranje dokoličarske potrošnje, potrošnje koju je pre jednog veka sociolog Veblen nazvao potrošnja radi hvalisanja (emulativna potrošnja)! Sasvim kratko, Eva Berković je to Veblenovo otkriće nazvala „snob efekat“.
U primitivnim društvima punoletstvo i ulazak u status odraslog čoveka lovca ili ratnika moglo se steći surovim ispitnim igrama. U nekim plemenima je surovost igre ugrožavala čak i živote nedovoljno vičnih kandidata.
U zanatlijskim esnafima majstorsko pismo je kandidat, dotle uzdignut do statusa kalfe, mogao dobiti samo ako komisiji starih strogih zanatlija podnese savršeni glavni artikal zanata kome pripada. Ako je esnaf čizmarski, kalfa je za majstorski ispit morao da uradi besprekorne, gipke i škripave čizme. Ako je „sabovski“ zanat (krojački), rad bi morao biti koporan savršene arhitekture, gizdavo nakićen vezenim šarama, već prema modi koja vlada.
Taj ispitni rad zanatlija nazivao se „remek“. Otuda u savremenom jeziku svih umetnosti najsavršenije delo nazivamo „remek-delo“!
U skoro svim civilizacijama gde se danas školuju sutrašnji radnici ili činovnici, osim diplomskog ispita, obavezno je i učešće u svečanom banketu. Zakoni koji za taj banket nepisano važe surovi su kao oni u igrama plemenskih lovaca i ratnika. Ne haje se za finansijsku moć slavljenikovih roditelja. Zna se da će žacnuti u svoj najdublji nagon, roditeljski, čak i oni koji su pogođeni oskudicom, otpuštanjem usled kriminalnih privatizacija, ili ćoravom sudbinom, sve učiniti da se njihov kandidat za punoletstvo odene što luksuznije za najhalucinantniju zvezdanu noć ekstaze, koja traje samo te večeri.
„Snob-efekat“ se najpre ispoljava izborom hotela gde će biti banket na visokoj nozi. Tu važi Veblenovo pravilo da i najnoviji i najmramorniji hotel s vodoskocima i bazenima snobovima zastareva već za godinu dana. Požudno vrebaju ima li nešto još carskije, još skupocenije. Samo s njegovim jednonoćnim pečatom devojke i momci će se osećati da su prekoračili prag zrelosti.
Odelo ne može biti od tkanine dostojne skromnog potrošača. Ono mora koštati bar sto evra. Hoteli znaju da je za finansijsku mužu najbolje izmuzati roditeljski nagon. Zato će ovaj maturski turnus 2014. samo za ludu noć, sa sve muzikom i visokim statusom koji baš taj hotel daje, biti bar šezdeset evra. Čuo sam pre neki dan još i ovo: „A koji će mladunac, šampion potrošnje radi hvalisanja, biti dostojan, ako u džepu te noći ne bude imao bar četrdeset evra. Za fotografisanje, za novo dodatno trošenje, za taksi u gluvo doba noći. Za ekstra piće ako spada u one koji se neće osećati zrelim ako se ne naljoskaju do bunila!“ Sve u svemu, hvala tata, hvala mama – dvesta evra. Šta je to, ništa! Jer jednom se u životu ulazi u zrelost.
Ne bismo smeli mladima da uskratimo taj svetski utvrđeni način stupanja u zrelost. I sam sam upamtio svoju matursku večeru od pre 64 godine. Bili smo u poratna vremena silom skromniji. No da su bila druga vremena ne bismo prošli bez prinudnog i diktiranog zahteva da te noći ispoljimo svoju žeđ za višim statusom, svoj nagon za skupoćom i skupocenošću, svoj san o pripadanju dokoličarskoj klasi, svoju novčanu moć, svoj prestiž stvaran ili prividan, svoj hvalisavi rivalitet i grabljivost. Glumili bismo da trošimo na robu više nego što treba. Bili bismo naduveni i „zreli“, ako se sve ovo kod školsko-činovničkih staleža srednje klase smatra zrelošđu.
Pri tome bi jedna stvar bila na našoj strani – bili bismo mladi, neiskvareni i srećni, kao pravi maturanti.
Raša Popov
objavljeno: 14.05.2014.
