Izvor: Politika, 14.Sep.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opčinila me energija uličnog života Karakasa
Debitantski dugometražni igrani film „Izdaleka” Lorenca Vigasa prvo je venecuelansko ostvarenje koje je dobilo „Zlatnog lava”
VENECIJA - Mnogo toga će ove godine ući u anale Venecijanskog festivala, filmske manifestacije najstarije na svetu. Jedna od istorijskih stvarije činjenicada je debitantski dugometražni igrani film „Izdaleka” scenariste i reditelja Lorenca Vigasa bio prvi venecuelanski film koji se ikada takmičio u glavnom takmičarskom programu venecijanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mostre. Kako je i pobedio istorija će zabeležiti i to da je ovo i prvi „Zlatni lav” koji je otišao u Venecuelu.
Film snažnog i autentičnog vizuelnog stila (snimatelj je Serđo Amstrong, direktor fotografije Traperovog filma „Klan” i Larenovog ostvarenja „No”), intrigantne i opskurne priče sa mračnim tonovima i neočekivanim raspletom, ima sve potrebne preduslove za ono što se zove – uspešan debitantski film za trajnije pamćenje. Da je kojim slučajem pobedio, recimo u Karlovim Varima, ili u Solunu, bio bi ispraćen ovacijama. Obelodanjivanje pobede u Veneciji pratio je zvižduk uz ono čuveno „buuu”. Tako to ide u velikom filmskom svetu.
Lorenco Vigas (Merida, 1967) do sada nije bio previše poznat međunarodnoj filmskoj javnosti. U rodnoj Venecueli radi dokumentarne filmove. Sa kratkim igranim filmom „Slonovi za nezaborav” bio je nagrađen pre nekoliko godina u Kanu. U razgovoru za „Politiku”, vođenim dva dana pre dodele nagrada, priznao je da bi realizacija filma bila nemoguća da u pomoć nije pritekao slavni meksički pisac, scenarista i reditelj Giljermo Ariaga i da je najveći uticaj na njegov vizuelni stil imao njegov otac Osvaldo Vigas, koji je bio veoma važan slikar u Južnoj Americi...
Usamljenost i čežnja reči su koje možda najbolje opisuju glavnog junaka Armanda, nesposobnog da dopusti drugima da ga dodirnu?
To se zove „devičanski kompleks”. Postoje trenuci u detinjstvu kada počinjete da otvarate svoje telo za dodire, otkrivajući i ono što je izvan vašeg tela. Ukoliko se nešto dogodi što utiče na taj prirodni proces u razvoju, možete ostati zarobljeni u tom „devičanskom kompleksu”. Možda se tako nešto dogodilo Armandu.
Armando je očigledno imao problematičnu prošlost koja ga je dovela do opsesivne sadašnjosti, bilo je potrebno da bude dobro izudaran da bi počeo da se suočava sa svojim opsesijama?
Zaista mislim da je moguće ostaviti iza sebe sve loše iz prošlosti i nastaviti sa životom, ali ponekad to ne želite. Ponekad ostavljate svoje duhove baš tu gde su. Armando je u stalnom procepu između želje da zakopa negativne slike iz prošlosti i prihvati samog sebe takvim kakav jeste. U filmu zato koegzistiraju te dve snažne energije unutar Armandove ličnosti, što priču čini napetom, a njegova finalna odluka je središte sveukupnog zapleta.
Vi ste i pisac ove filmske priče, šta ju je iniciralo?
Ona osnovna inspiracija došla je iz mog kratkog filma „Slonovi za nezaborav” koji se bavio očinstvom iz drugačijeg ugla gledanja. Ista inspiracija se pokazala korisnom za oba projekta.
U vašem kratkom filmu deca žele da se osvete ocu-zlostavljaču. U filmu „Izdaleka” ta ista želja je prikriveno pogonsko gorivo priče?
Tema očinstva višestruko je prisutna u filmu „Izdaleka”. Između Armanda i predmeta njegove želje – mladića Eldera, u određenim aspektima postoji taj odnos otac– sin. Tu su naklonost, smernice, disciplina, kontrola. Mladi Elder priznaje svu istinu vezanu za svog oca koji je u zatvoru, ali Armando ostaje tajanstven. On je prećutno vezan za nešto što mu se dogodilo u prošlosti, u detinjstvu, u vezi sa ocem. Nešto je obeležilo Armanda za čitav život. A to nešto nije samo patnja, već i njegova opsesija od koje je potpuno zavisan i od koje ne može da se oslobodi.
Homoseksualnost je tema koja vas i dalje filmski zanima?
Priča je samu sebe predstavila na taj način, ali ja zaista želim da istražujem ovu temu u Južnoj Americi, zato što tamo živimo u zemljama u kojima se homoseksualnost odbija i odbacuje. Ipak, rekao bih da ovaj moj film više govori o emocionalnim potrebama. Čak i onda kada seksualnost ima veoma važnu ulogu.
Emotivne potrebe dva junaka gotovo da imaju tretman filmskog lika?
To je zato što živimo u veoma „mačo” društvu. U početku je mladi Elder predstavljen u filmu kao alfa mužjak, ali nešto počinje da se ljulja u njegovom samopouzdanju kada sretne čoveka sposobnog da prelazi preko njegovog nasilništva. Iako je se centar moje priče vrti oko Armanda i Eldera, ona ima univerzalnu dimenziju. Da sve dobro što bogati Armando čini za siromašnog Eldera čini neka starija žena, Elder bi se zaljubio u nju. Veza između dva muškarca u filmu je više zasnovana na emocionalnim potrebama, na tome da se bude voljen i prihvaćen, nego na seksualnim potrebama. U većini latinoameričkih zemalja homofobija se može naći na svim društvenim nivoima, a lik Eldera svedoči o tome kako poražavajuća homofobija može biti.
Univerzalna dimenzija filma postiže se i onim što sva ljudska bića dele?
Tačno, nedostatak ljubavi je nešto što sva ljudska bića dele. Veliki nedostatak ljubavi je i spojio moja dva lika. Radnja filma se odvija u Venecueli, ali se isti motivi priče mogu pronaći bilo gde na svetu.
U filmu ste konfrontirali bogate i siromašne delove Karakasa?
Takva konfrontacija je posve prirodna. Zbog teške ekonomske krize od koje moja zemlja pati već dugo, Venecuela, pa i sam Karakas, pretrpeli su mnogo transformacija. Imamo najveću inflaciju koju svet pamti, a jaz između bogatih i siromašnih postaje nepremostiv. Ulični život Karakasa, ma koliko opasan, ima tu nestvarnu energiju koju sam hteo da iskoristim. To je svet mladog Eldera, ulica sirotinje i njeni nepisani zakoni. Po tim ulicama se Armando kreće poput kakvog duha. On je okružen ljudima, fizički prisutan na ulici, ali je nevidljiv. On je tamo, ali kao da ga nema, jer ne pripada tom svetu.
Ulogu Armanda izvrsno tumači čileanski glumac Alfredo Kastro?
Alfredo je bio moj prvi izbor među latinoameričkim glumcima. Još kada sam ga video u filmovima „Toni Manero” i „No” Pabla Larena znao sam da bi mogao biti Armando, a kada sam ga upoznao u to sam postao siguran sto posto. Alfredo ima duboko emocionalno bogatstvo i sposobnost da zadržava svoja osećanja što je upravo ono što mi je bilo potrebno. Video je moj kratki film, pročitao scenario „Izdaleka” i odmah prihvatio ulogu.
Gde ste pronašli Luisa Silvu koji igra Eldera, na ulici?
U jednom naselju kakvo nećete videti na filmu. Čim sam ga upoznao znao sam da bi mogao da odigra lik „monašea”, jer je imao sve elemente koji su za tu ulogu bili potrebni. Dobar izgled, jaki životinjski impuls, harizmatičnost, ali i onu tamnu stranu koja njegovom licu daje izgled patnje. Kada smo počeli snimanje imao je samo 19 godina, ali se ulozi posvetio veoma ozbiljno. Bio je veliki entuzijasta, veoma precizan i oštar. Njegov talenat je veliki kao i njegovo srce. Obavezno treba da nastavi da se bavi glumom.
.jpg)
