Izvor: Blic, 26.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasna tapšanja po ramenu
Opasna tapšanja po ramenu
Ovogodišnje Filmske susrete u Nišu otvorio je glumac Nikola Kojo. Njegove prigodne reči, razume se, pratio je aplauz publike. A kad je sišao sa pozornice i povukao se iza bine, u tzv. bekstejdž, bila je to prilika da, onako lakonski s nogu porazgovaramo s njim.
Dugo vas nije bilo u medijima...
- Pa, eto... ako vi tako kažete. Jeste li vi to bili ljuti?
- Niti sam bio posebno ljut, niti sam sada naročito >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << otvoren za medije. U principu i ne znam zašto bih bio nešto posebno važan i tražen kada je reč o medijima. Kad nemam šta pametno da kažem, obično ne govorim. Kakvo vas je osećanje pratilo dok ste otvarali ovaj glumački festival u Nišu?
- Osećanje časti. Bila je to, na neki način, i moja dužnost prema kolegama, prema ovoj divnoj niškoj publici, prema profesiji... Toliko godina je već gluma moj život.
Šta je za vas najvažnije u glumi ili za glumce?
- Penzija. Jako bih voleo da odem u penziju i da se odmorim od glume. Prilično netipičan odgovor...
- Šalim se, naravno. Istini za volju, to je vrlo stresan i fizički naporan posao. Šta je najvažnije?! Mnogo stvari je važno. Pre svega unutarnji osećaj, neko zadovoljstvo kada sam čovek oseti da je nešto uradio kako treba, i da je uradio nešto novo, da je napravio nešto različito i drugačije. U odnosu na šta?
- Ne u odnosu na druge, već u odnosu na samog sebe. Kad napravi neki pomak u životu i u poslu. Naravno da su aplauzi i tapšanja po ramenu lepa stvar i da to prija, ali do jedne granice. Kakav vi osećaj imate u odnosu na svoj rad, uloge, ostvarenja?
- Kako kad. Na primer?
- Ne mogu sad deklarativno da vam kažem - tu sam bio ovakav, ovde sam onakav... Ali ono što je bitno; ja tačno znam kad sam negde dobar, kad nisam loš, kada sam kakav. Taj moj filter je bio dobar i pre deset godina, a dobar je i sada. Kada danas na televiziji gledam neke stvari koje sam radio, jednostavno promenim program, a neke, bogami, odgledam ponovo sa zadovoljstvom. Šta pomislite kada vidite ulogu kojom niste zadovoljni?
- Osećam se prilično neprijatno. A, razume se, popravke nema. To je mana filma ili televizije u odnosu na pozorište. Ali je, čini mi se, istovremeno svojevrsna težina koju pozorište nema. A to je?
- Da ti u jednom trenutku svog života izvedeš nešto što 'prelazi rampu', što se ne da tako lako ponoviti, a ostaje zabeleženo okom kamere. U pozorištu čovek može da koriguje svoje greške, da radi na tom liku mesecima, da menja stvari, brusi i kristališe. Otvorili ste Filmski glumački festival, kako vidite današnju poziciju srpske kinematografije?
- Ne znam, čini mi se da se stvari menjaju nabolje. Kada smo mi počinjali kao, uslovno rečeno, producenti, tačnije skupljači para za 'Lepa sela' i još neke filmove, to je bio najteži period jugoslovenskog filma. Sada je ipak drugačije. Evo, i Ministarstvo kulture finansira, a i neke televizije. Kad smo već kod Ministarstva kulture i filmova koje ono finansira, mnogo se prašine diglo oko poslednjeg konkursa. Kakvo je vaše viđenje svega toga?
- Čuo sam ponešto o tome, ali nisam pratio ni ko je dobio, ni šta, ni kako. Lično nisam konkurisao sa scenariom tako da me sve zajedno nije posebno zanimalo. Nemam definisan ni precizan stav o tome ko je tu u pravu, a ko nije. Ono što nije deo mog života uglavnom me ne zanima. Da sam deo nekog od tih projekata koji nisu dobili, verovatno bih imao neki komentar ili bi mi bilo žao. Radili ste serijal 'Crni Gruja', ali hoće li publika uskoro moći da vas vidi u još nekom projektu?
- 'Crni Gruja' se upravo snima ovih dana i mislim da će to biti zanimljivo i duhovito. Posle toga bi, otprilike iduće godine, trebalo da izađu neki filmovi, a sada radim jedan film u Makedoniji koji režira Darko Mitrevski i u kome je okupljeno dosta glumaca sa bivšeg jugoslovenskog prostora. Pa, kroz kulturu i sport se najlepše i najbolje uspostavljaju iskidane veze. Nadam se da će se ljudi opametiti i to ne samo u kulturi i sportu. Tatjana Nježić
