Izvor: Blic, 12.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oni koji se plaše mrze hrabre
Oni koji se plaše mrze hrabre Umesto premijere pozorišne predstave, nedavno je na sceni Atelja 212 premijerno prikazan dokumentarni film Alise Stojanović, autora niza hit predstava. Na pitanje kako je došlo do toga da promeni 'sektor' sagovornica 'Blica' kaže: Radila sam za produkciju Fri B 92 i Anem dve televizijske emisije tokom svog boravka u Londonu i pošto sada ne postoji način da budu prikazane u Beogradu, onda sam odlučila da ih emitujem u Ateljeu, za prijatelje i kolege. Tema >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << emisija je kultura, odnosno pozorište. Na koji način se vaše emisije bave pozorištem, da li su to dokumentarni filmovi ili igrani?
Oba filma su dokumentarna. Prvi je dvadesetominutni razgovor sa dvojicom britanskih umetnika Tarikom Alijem i Hauardom Brentonom, najpoznatijim i najglasniji nezavisnim intelektualcima u Britaniji u ovom trenutku. Nama su poznati po tome što su napisali komad 'Kolaterarna šteta' koji se trenutno priprema u Ateljeu 212. Uopšte, to su ljudi koji se bave političkim pozorištem u Britaniji, reagujući na dešavanja u svom okruženju i u svetu. Poslednji skandal koji su napravili bio je vezi sa zabranom Tonija Blera, Kenu Livingstonu, koji će kasnije pobediti kao nezavisni kandidat, da se kandiduje za gradonačelnika Londona. Oni su odmah napravili predstavu o tome.
A druga emisija?
Ona se bavi našim umetnicima i njihovim mestom u Londonu. Tamo se na primer veoma dobro snašla Branka Katić, koja već igra u njihovoj popularnoj seriji što uopšte nije naivno. U međuvremenu ona je postala član evropske filmske Akademije, Mićanović je ušao u Glob i sada radi već drugu predstavu, a to je ako znamo šta je Glob za Engleze i koja je to vrsta svetinje za njih uspeh koji niko nije postigao. Zatim, snimila sam Bjanku Adžić, koja je sada kostimograf svetske reputacije i koja nam je omogućila da ekskluzivno snimimo Glob iznutra, što nije pošlo za rukom ni jednoj televiziji. U Glob se ne sme uneti ni uređaj na baterije, a kamo li kamera ili reflektor. Međutim kod nas je njihov uspeh dočekan najblaže rečeno neočekivano. Žao mi je što je NIN, ugledni nedeljnik, objavio jednu jedinu negativnu od dvadeset pozitivnih kritika koje su izašle o predstavi u kojoj je igrao Mićanović. Kao da niko ne zna koliko je teško biti Srbin u Londonu, i šta znači zaigrati u Globu. Koji je zadatak pozorišta u ovom trenutku?
Mi smo sada u jednoj pat poziciji i više ne važe one priče da su nesrećne okolnosti zgodne za pozorište. To jeste bilo možda tačno neko vreme ali nesreća više ne inspiriše. Šta uopšte može inspirisati ljude praznog stomaka? Da li je to razlog zbog koga ste bili jako neangažovani na fakultetu u vreme gašenja medija?
Ne osećam se odgovornom za ono što nam se desilo. Moja pogrešna procena je bila samo u tome što nisam verovala da će ovo trajati ovako dugo. Sa svoje strane sam uradila šta sam mogla i ne osećam krivicu ni zbog čega, ali osećam zbog toga što sam mislila da čovek može sam. Pokazalo se da ma šta ja mislila, to je samo moja privatna stvar. Moramo se udruživati po bilo kom osnovu, koji ne mora biti trajnog karaktera, ali da se organizujemo makar protiv kućnog saveta, ako nam smeta. Kada je iznenada ugašen B 92, koji je bio deo mog svakodnevnog života, nisam znala šta da radim. I pisala sam peticije. Možda će reagovanje nekog umetnika nekome nešto značiti.
Pa na televiziji odavno nema imena kao što su Dragan Nikolić, Milena Dravić, Voja Brajović i mnogih drugih i ništa?
Ne, to je dobro, jer je televizija time pokazala pravo lice. Zbog toga je sve manji procenat ljudi koji im još uvek veruje. Na Fakultetu dramskih umetnosti ste bili u grupi velikog broja profesora i asistenata koji je u štrajku, odnosno tražili ste da se imenuju batinaši. I to je prošlo neslavno. Zašto?
Nismo uspeli. Zašto je zahtev koji se zove ko su batinaši koji tuku studente, jednak zahtevu da se smeni vlast. Naš zahtev se ticao fakulteta, studenata i našeg straha da li ćemo moći normalno da držimo nastavu. Naš protest još uvek traje, ali smo razočarani njegovim neuspehom. Ipak, uprkos našoj čak naivnosti, većoj želji od moći, malom odjeku u javnosti, sve vreme smo bili svesni da je zakonom o Univezitetu on zapravo zatvoren. Tu je onda došao i preteći zakon o treorizmu i mnogi ljudi su se uplašili. Da ne govorim da glad čini čuda. Visoki moral je opet pao pod pritiskom stomaka. Koji su to konkretni pritisci bili.
Pritisak jebio od fakultetskih vlasti ali i od drugih kolega, što je za mene bilo veće razočarenje. Onda su nam rekli da će nas zameniti ali neće otpustiti s posla, to znači da ćemo voditi klase koje je neko drugi primio i to je najveća kazna. Ipak, nas trideset četvoro sada znamo gde živimo što nekima drugim izgleda i dalje nije jasno. Kakvi su vam planovi u vezi sa pozorištem?
Koga to zanima. Imam neke planove ali su oni irelevantni. Najvažniji je da ja i moje dete preživimo. Ko da razmišlja o pozorištu kada se hapse glumci, kada smo se podelili, kada ovi što se plaše mrze one koji se ne plaše i obrnuto. Svako razmišljanje o budućnosti, a da je mimo hleba, ovde je laž. Željko Jovanović
