Izvor: Politika, 01.Sep.2011, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oni koji neće da zažmure
To je kod nas najveći problem: uzbunjivači ne poznaju procedure pa rade naopako. Recimo, prvo se, bez dokaza u ruci, obrate medijima. Zato je važno prvo pribaviti papire, to jest dokaze i to pokazati onome ko je nadležan
U tom periodu, kada sam pokrenuo problem naplate abonentskih knjižica, kao srednjoškolac, bio sam pozivan na razgovore kod pomoćnika ministra za učenički i studentski standard, kod državnog sekretara u ministarstvu prosvete, u policiju i tužilaštvo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tada sam i konkurisao u ministarstvu prosvete za učeničku stipendiju, ali sam zbog razlike od 0,16 procenata diskvalifikovan, iako sam bio odličan učenik. Video sam da je jedna devojka čija je majka bila gradski prosvetni inspektor dobila stipendiju sa slabijim rezultatima od mojih, ali bio sam zaokupljen sudskim procesom u domu i zaboravio sam na rang-listu.
Angažovao sam se i u školi (pravno-birotehnička, Beograd), gde sam bio izabran za predsednika učeničkog parlamenta. Učenici su tražili da utvrdimo gde odlazi famozni đački dinar, to jest 2.000 dinara godišnje, od nas hiljadu učenika. Pitao sam to direktora ali odgovorio mi je da nije moje da o tome brinem. Onda sam dobio informaciju da naš direktor ima običaj da u kafani ,,Madera” potpisuje visoke fakture i ostavlja bakšiš. Na osnovu iskustva iz doma, tražio sam kopije završnih računa iz škole. I tu su mi takođe prvo odbili zahtev, ali onda je opet poverenik Šabić na osnovu moje žalbe naložio da mi se dostave sve kopije računa i faktura. I video sam na tim kopijama da direktor potpisuje kafanske račune od sedamdeset-osamdeset hiljada dinara, da je stavka bakšiš uključena u račun i da direktor u kafani godišnje troši više od milion dinara. U međuvremenu sam završio četvrti razred, u školu je takođe ušla budžetska inspekcija i pronašla da je nenamenski potrošeno sedam i po miliona dinara.
Posle svega upisao sam Pravni fakultet u Beogradu. Kada rezimiram sve što mi se kao srednjoškolcu dešavalo mogu da kažem da sam imao sreću da je postojao zakon o slobodnom pristupu informacijama i da sam ja to znao. Da nije bilo zakona ne bih imao pristup podacima i birokratski aparat bi me ugušio. Takođe sam se uverio u to koliko je važno poštovati procedure. To je kod nas najveći problem: uzbunjivači ne poznaju procedure pa rade naopako. Recimo, prvo se, bez dokaza u ruci, obrate medijima. Da sam ja tako uradio odmah bi me žigosali. Zato je važno prvo pribaviti papire, to jest dokaze i to pokazati onome ko je nadležan da to vidi. I treba biti uporan, povlačeći poteze prema redosledu.
Uzbunjivači se kod nas često doživljavaju kao (1) zaludni ljudi, ili (2) kao neko sa izvesnim psihičkim poremećajima, ili (3) kao neko ko ima neki lični interes u svemu tome, ili (4) kao neko ko je izmanipulisan od nekog drugog. Moguće je da ponešto od toga ima kod nekih uzbunjivača, ali treba reći i to da se uzbunjivači razlikuju od drugih, pre svega po tome što su spremni da se suprotstave nečemu što im u njihovoj sredini smeta. Mnogi drugi nisu takvi. I njima takođe nešto smeta ali oni su spremni da pred tim zažmure samo da oni lično ne bi trpeli neke posledice. U takvim okolnostima uzbunjivač na njih ne može da se osloni, ali može na papire kao čvrste dokaze.
U kasnijim fazama, važni su i mediji. Oni mogu da vas zaštite ako tvrdite da vas neko ugrožava ili da umesto vas javno postave pitanja nadležnima.
Za uzbunjivače bi iznad svega bilo korisno donošenje posebnog zakona koji bi regulisao njihov položaj i zaštitu. kao što imamo zakon o sindikalnom organizovanju ili o pravima zaposlenih, isto tako bi trebalo da imamo i zakon o pravima uzbunjivanja.
*Student Pravnog fakulteta
Ivan Ninić
objavljeno: 01.09.2011.
