Izvor: Politika, 25.Jun.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oni koji bi prvo kupili hranu
Cvaka peta hronično obolela siromašna stara osoba ne uzima redovno terapiju
Siromaštvo je ozbiljan problem populacije starih u Srbiji. Reprezentativna anketa o životnom standardu stanovništva (Republički zavod za statistiku, 2007) ukazala je da je stopa siromaštva starih (9,6 odsto), iako smanjena, i dalje znatno viša od prosečne (6,6). Bitni nalazi ovog istraživanja su i da su starije žene siromašnije od muškaraca, da je najveća stopa siromaštva među starim osobama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bez osnovne škole, a visoka stopa siromaštva u ruralnim naseljima je potvrđena i za kategoriju starih.
I istraživanje iz oktobra 2008. (Satarić, Rašević, Miloradović, 2009), kada je intervjuisana 1.021 osoba stara 65 i više godina bez ličnih primanja ili sa mesečnim primanjem manjim od 6.500 dinara, pokazalo je da postoji jaka povezanost između siromaštva i obrazovnog statusa starih: svi ispitanici koji su ušli u uzorak su bez formalnog obrazovanja (27 odsto), sa nepotpunom osnovnom školom (46) ili, najviše, sa završenom osnovnom školom (27 procenata). Po pravilu, siromašni su i slabijeg zdravlja. Objašnjenje treba tražiti u manjim mogućnostima siromašnih da koriste zdravstvenu zaštitu i preventivne mere, ali i u njihovom lošijem psihičkom statusu. Rezultati istraživanja su pokazali i to da čak 90 odsto siromašnih starih osoba u Srbiji pati od nekog hroničnog oboljenja.
Siromašni stari su u manjoj meri sposobni za svakodnevno funkcionisanje i u većoj meri im je, u odnosu na opštu populaciju od 70 i više godina, potrebna pomoć drugih.
Pri rešavanju svakodnevnih problema, od podrške za funkcionisanje u domaćinstvu i van njega do finansijske pomoći, siromašne stare osobe se uglavnom oslanjaju na porodicu. Čak 81 odsto intervjuisanih se tako izjasnilo. Rođaci, komšije i prijatelji se daleko ređe pominju kao izvor pomoći (sedam procenata), dok institucije imaju marginalnu ulogu u mreži podrške (tri odsto). Prema ovom istraživanju, osam odsto siromašnih starih koji imaju potrebu za nekim oblikom pomoći ne oslanja se ni na koga.
Porodica i prijatelji pružaju i finansijsku pomoć. Više od 60 odsto ispitanika je izjavilo da se i u tom pogledu oslanjaju na porodicu i prijatelje.
Materijalno obezbeđenje porodice, najznačajniju meru socijalne politike Srbije, prima samo šest odsto anketiranih siromašnih starih osoba. Regionalno posmatrano, najugroženiji su stari u istočnoj Srbiji. Na primer, čak svaka peta hronično obolela siromašna stara osoba sa ovog područja ne uzima redovno terapiju. Takođe, među siromašnim starim koji žive u istočnoj Srbiji registrovani su sledeći udeli u vezi sa konzumiranjem mleka, voća i mesa „ređe od jednom nedeljno”: 50, 38 i 52 procenta!
Nalazi ovoga istraživanja su jasno pokazali da lica sa socijalnim primanjem kao osnovnim izvorom prihoda spadaju među najugroženije siromašne stare osobe. Gotovo svaki drugi anketirani sa socijalnim primanjem kao osnovnim izvorom prihoda bi, da ima novca na raspolaganju, „prvo kupio hranu”, a svaki treći (35 procenata) lekove. Dobijeni rezultati pokazuju, s jedne strane, da su dobro odabrani oni koji dobijaju socijalnu pomoć, a sa druge nameću pitanje: zar materijalno obezbeđenje porodice ne bi moralo u većoj meri da smanji siromaštvo onih koji ga primaju?
Kao što je i očekivano, intervjuisani siromašni stari su potrebu za uvođenjem socijalnih penzija ocenili kao veoma veliku. Istovremeno, na pitanje „u kojoj meri smatrate da bi vama bila potrebna socijalna penzija”, 90 odsto anketiranih se u odgovorima opredeljuje za najviše ocene. Ispitanici se zalažu da iznos socijalne penzije bude, u proseku, 12.539 dinara. U kontekstu socijalnih penzija treba reći da je gotovo svaka četvrta siromašna stara osoba doprinos za penziono i invalidsko osiguranje uplaćivala manje od 15 godina i zato nije ostvarila neophodan uslov za ličnu penziju.
Institut društvenih nauka, Beograd
Mirjana Rašević
objavljeno: 25.06.2010.
