Izvor: Politika, 17.Okt.2011, 12:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Omladinski novi talas
Da li će klinci u Bostonu i Madridu razumeti da mogu da pobede samo ako imaju jasnu viziju budućeg društva i konkretne predloge, a ne samo beskrajnu listu stvari koje ih čine besnim
Zamislite montipajtonovski skeč: srećete na ulici Džona Klisa 15. decembra 2010. godine koji vam nudi da pogledate u kristalnu kuglu i vidite godinu dana unapred. Budućnost će biti ona prava, ali ćete morati to što u kugli vidite da podelite sa celim svetom putem malih ekrana. Pristajete i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bacate pogled u kuglu…
Sledeća scena: vi u TV studiju, zblanutom voditelju izlažete kako će izgledati naredna godina. Govorite: „U 2011. Abidin Ben Ali, Hosni Mubarak i Moamer Gadafi biće svrgnuti ili u bekstvu. Saleh od Jemena biće na kolenima,a Asad od Sirije shvatiće da ni četrdeset ubijenih demonstranata dnevno nisu recept za miran san. Osama bin Laden biće mrtav, Ratko Mladić u Hagu…”. Voditelj vas gleda u čudu sve dok ne dodate: ,,a hiljade mladih Amerikanaca noseći barjake sa pesnicama potražiće pravdu nasred Volstrita”. U studio ulaze „čike u belom”, oblače vam ludačku košulju… I, kraj skeča.
Šalu na stranu, 2011. svakako je neobična godina. Za optimiste, „loša godina za loše momke”, godina nade i buđenja mlade generacije. Za skeptike,godina velikih potresa sa neizvesnim ishodom. Za nauku je to godina u kojoj je termin „snaga naroda” ili stručno rečeno „nenasilna borba” doživeo punu afirmaciju.
Bez obzira na verske, istorijske i etničke razlike između aktera ,,arapskog proleća”, i „mladih gnevnih Amera” mnogo toga ukazuje na „svetski trend” omladinskog bunta. On se rađa u atmosferi nedostatka perspektive, gde neki pojedinačni čin uvrede dostojanstva ili bahatosti elite postaje okidač za masovnu pobunu. Bilo da je usmeren protiv anahronih autokratskih režima arapskog sveta biloda je uzrokovan gubitkom vere u ekonomski sistem liberalnog kapitalizma zapadnih zemalja,koji od početkasvetske krize pokazuje ozbiljne slabosti,omladinski bunt ima mnogo zajedničkih odlika. Mlade buntovnike inspirišu heroji poput Gandija i Mandele. Metode i taktike uključuju „okupaciju” simboličkog prostora, od trgova do finansijskih centara, ulično pozorište i protestne marševe, baš kao i prisustvo humora i karnevalske atmosfere, („protest kao najbolja žurka u gradu”, kako smo govorili u Kolarčevoj ulici u zimu 1996). Očigledan je i relativno visok stepen nenasilne discipline koja opstaje čak i u uslovima kada su demonstranti suočeni sa oštrom represijom poput one u Siriji. Simbol protesta često je dobro poznata stisnuta pesnica.
Sem toga,od Kaira do Menhetna vidljiva je i masovna mobilizacijaputem novihmedija. Stručnjaci za ovaj fenomen, Klaj Širki,sa univerziteta Njujork,i Tod Gitlin,sa Kolumbije,u upotrebi novih medija u masovnoj mobilizaciji uočavaju „psihološku, generacijsku ali i globalnu komponentu, svojevrstan duh vremena” koji bi u narednim godinama mogao da eskalira i u ,,globalni generacijski pokret”. Stvarno, od milion članova Gonimove fejsbuk grupe „Svi smo Kaled Siad”,posvećene mladom Egipćaninu unakaženom u policijskoj torturi,do upotrebe onlajn kampanja „Okupatora” predvođenih organizacijom Aavaz.org otkrivamo nov i uzbudljiv model „antiliderskih” pokreta.
Ali pošteno je reći da osim nade „omladinski talas 2011.” donosi i velike strepnje. Mlađani Arapi iz Tunisa i Kairazapočeli su lavinu promena u arapskom svetu, dosad smenili trojicu diktatora, ozbiljno zaljuljali vladajuće elite u Jemenu, Siriji iBahreinu, privoleli školovane i dalekovide kraljeve Maroka i Jordana na značajne reforme. Isto važi i za „sektor zapad”, jer mada su mladi buntovnici od Madrida do Njujorka uzburkali svoja godinama uspavana društva, izbacili na površinu prave teme i,čini se, inspirisali stotine hiljada nezadovoljnih širom sveta,ostaje da se vidi imaju li oni snagu i potencijal da izrastu u međunarodni pokret za ekonomsku i socijalnu pravdu ili sve ostaje u domenu nade. Meseci pred nama postaviće teška pitanja. Mogu li Sirijci zadržati nenasilnu disciplinu suočeni sa rastućom represijom? Da li će posle ,,arapskog proleća” slediti uspešne tranzicije ili krvavi verski i etnički sukobi? Da li će klinci u Bostonu i Madridu razumeti da mogu da pobede samo ako imaju jasnuvizijubudućeg društva i konkretne predloge –a ne samo beskrajnu listu stvari koje ih čine besnim. I da je ključni uslov za pobedu u svakoj nenasilnoj revoluciji da čuvaš red, ljude, izloge i grad koji voliš?
„Generacija ipsilon”,kako je ponekad zovu, možda je na istorijskom potezu. Hoće li prepoznati šansu? Nauka i statistika već su na njihovoj strani. Studije kažu da je od 67 uspešnih tranzicija u poslednjih 35 godina u preko 50 slučajeva ključnu ulogu igrala upravo „snaga naroda”,odnosno nenasilna borba – fenomen koji će čini se obeležiti i godine pred nama.
*Direktor Canvasa, predavač na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku
Srđa Popović
objavljeno: 17.10.2011
