Izvor: Vostok.rs, 19.Maj.2020, 18:03

Oleg Golubović: „U Kremlju su se tukli da donesu Jeljcinu Karadžićeva pisma izmeću treće i četvrte čašice“

Oleg Golubović: „U Kremlju su se tukli da donesu Jeljcinu Karadžićeva pisma izmeću treće i četvrte čašice“

Posuta suvim borovim iglicama staza vijuga kroz Divčibare. Prijatne kućice su razbacane po brežuljcima. Ovo mesto je popularno i kada se završi sezona skijanja. Upravo se ovde ujedinio Oleg Golubović, „sivi kardinal srpske politike“ prošlosti, zet maršala Tita i savetnik prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Dok je u zemlji harala epidemija i ljudi sedeli u svojim domovima Oleg je uživao u miru svoje „unutrašnje emigracije“. Domaćina sam primetila izdaleka, čekao nas je. Kraj njega su trčkarala dva psa. Nemački ovčar Reks i mali mešanac Bleki su osetili miris pite od kupusa koju sam ispekla za Olega. „Hajdemo u kuću. Doneli su mi pet litara ‘munšajna’ (brlja na američkom – prim.aut.), napravljena u Srbiji po sibirskom receptu. Sad ćemo da je probamo“, kaže Oleg. Popeli smo se na brdo i našli se pred njegovom kućom napravljenom od ogromnog kamenja. Oko kuće rastu breze, što stvara atmosferu vikendice kraj Moskve. Oleg je živeo u Moskvi, studirao u Moskovskom državnom univerzitetu pa mu je sve to poznato. Psi su legli na travu, a mi ušli u kuću. Domaćin je doneo kristalne čaše i litarsku teglu punu žute tečnosti. „Za moj ukus je previše slatko. Nešto kao burbon, ali može da se pije, zar ne“, pita on. „Još kako može, baš je ukusno“, slažemo se i uživamo u domaćem viskiju. U sred sobe stoji stara metalna peć sa dugačkim cevima za cirkulaciju toplog vazduha. „Stara austrougarska peć. Takve više ne prave. Jako brzo ugreje dom“, objašnjava Oleg. „Dakle ovde dolaze prva lica Rusije, u goste kod sivog kardinala srpske politike“, primećujem. „Da“, smeje se Oleg. „Konstantin Nikiforov se spremao da dođe, ali epidemija ga je sprečila“, kaže Oleg sa sažaljenjem. Konstantin Nikiforov je sovjetski i ruski istoričar slavista, doktor istorijskih nauka, direktor Instituta slavistike Ruske akademije nauka, državni savetnik Ruske Federacije 3. klase, potpredsednik Međunarodnog udruženja i predsednik Nacionalnog udruženja za proučavanje zemalja Jugoistočne Evrope, kopredsednik Komisije istoričara Rusije i Srbije i Komisije istoričara Rusije i Rumunije sa ruske strane „Konstantin nije samo naučnik. Devedesetih godina bio je Jeljcinov savetnik i ‘spičrajter’. A pošto se ceo život bavio Srbijom počeo je i da nam pomaže. Povezao sam ga sa mnogim našim poznatim ljudima. Na primer, sa Radovanom Karadžićem, sa kojim sam tada radio. Prvi put smo zajedno otišli kod Karadžića na Pale, tamo sam ih i upoznao. Karadžić je odlično znao u kakvom je teškom stanju Rusija i ponašao se pametno. A zatim smo, sećam se, otišli do Ratka Mladića kolima generala Zdravka Tolimira“, govori Oleg. General Zdravko Tolimir je odgovarao za pitanja bezbednosti u Generalštabu Vojske Republike Srpske i bio pomoćnik generala Ratka Mladića. Tečno je govorio ruski i engleski, učestvovao u Dejtonskim pregovorima u novembru 1995. godine. Haški tribunal ga je 2012. osudio „za ratne zločine u Srebrenici i Žepi“ na doživotnu robiju. Umro je u Ševeningenu 2016. godine. „Dakle, Tolimir govori Konstantinu: ‘Moj je deda bio učesnik Oktobarske revolucije’. A Nikiforov mu odgovara: ‘A moj deda je bežao od tvog dede iz Rusije u Srbiju’! Stižemo u Han Pijesak, Mladić nas dočekuje uz večeru i govori Konstantinu ‘tavariš Nikiforov’, a ovaj se smeje i kaže: ‘Stanite, generale, ja i Tolimir smo utvrdili da je njegov deda revolucionar isterao mog dedu iz Rusije. Tako da ovde nema ‘tovariša’“, seća se Oleg Golubović. „Uz pomoć Nikiforova organizovali smo Karadžićevu posetu Moskvi 1993, kad su mu uručili književnu nagradu ‘Šolohov’. Tada smo ga upoznali sa Jurijem Baturinim koji je zatim nekoliko puta dolazio u Republiku Srpsku. Baturin nije voleo Slobodana Miloševića, bio je skeptičan prema njemu. Jednom mu je Milošević rekao: ‘U Beograd možeš da dođeš, ali u Republiku Srpsku ne možeš“! I Baturin nije došao u Beograd. Jurij je već krenuo na aerodom Šeremetjevo, a posle tih reči se okrenuo i odustao od puta u Beograd“, priča Oleg Golubović i uvlači dim cigarete. Jurij Baturin je ruski političar, pilot, kosmonaut, heroj Ruske Federacije. Doktor prava, profesor. Od 1993. do 1994. godine bio je pomoćnik predsednika Ruske Federacije za pravna pitanja. 1994-1996 bio je pomoćnik predsednika Rusije za nacionalnu bezbednost. „A Karadžića su u Kremlju voleli upravo zahvaljujući Konstantinu Nikiforovu i Juriju Baturinu. Oni su organizovali da srpski oficiri koji su ratovali u Republici Srpskoj završe i oficirske škole u Rusiji, a zatim i da rade u službama bezbednosti. Karadžić je bio pravi srpski patriota, nacionalista u najboljem značenju te reči, i u Kremlju su to cenili. Mnogi ovo ne znaju – u Moskvi su tada bile dve linije odnosa prema Jugoslaviji. U Kremlju su bili ljudi koji su navijali za nas – Jurij Baturin, Aleksandar Ruckoj, Aleksandar Lifšic. Ruska armija predvođana generalom Ivašovom je podržavala Srbe kada je Zapad komadao Jugoslaviju. A s druge strane je bio Andrej Kozirjev, ministar spoljnih poslova Ruske Federacije“, kaže Oleg Golubović. „U svojoj knjizi ‘Između Kremlja i Republike Srpske’ Konstantin Nikiforov govori kako se trudio da pisma Karadžića stignu do Jeljcinovog stola. Ja sam ih hitno slao u Moskvu, a Konstantin ih primao i tu je počinjala borba: ko prvi stigne kod Jeljcina između treće i četvrte čašice, taj će da izgura svoju srpsku politiku. Ponekad su veoma neobična Jeljcinova rešenja išla nama u korist. Ali ako je pre Nikiforova ili Baturina kod Jeljcina uspevao da uđe Kozirjev, to za nas nije bilo nimalo dobro“, objašnjava Golubović. Oleg govori kako su Rusi uspevali da pomognu Srbima u uslovima dvosmislene spoljne politike Jeljcina. „Andrej Kozirjev je jednom poleteo u Beograd kod Slobodana Miloševića. Hteo je da ga pritisne, da ga ubedi da se pokori Zapadu. A ruska vojna lica su uspela da tajno u njegov avion utovare oružje za Srbe! Jugoslavija je tada bila pod sankcijama, letova nije bilo, ali Rusi su imali kliker i napunili su diplomatski avion oružjem tako da je on jedva poleteo. Kozirjev sam nije znao šta nosi, a oružje su zatim prebacili u Republiku Srpsku gde se vodio građanski rat.“ „Kada su sankcije ukinute nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma sa Srbijom ruska vojska je zaista želela da pomogne. Jeljcin je uz asistenciju Nikiforova potpisao ukaz o pružanju vojne pomoći. Međutim, Slobodan Milošević se uplašio da će ga optužiti da se naoružava i sprečio je taj sporazum. A da smo dobili ono za šta smo se dogovorili, Srbiju se ne bi usudili da bombarduju. Štaviše, radilo se o kupovini oružja po triput jeftinijoj ceni. Tada sam išao u Tulu, dogovorio se o nabavci vrlo efikasnog oružja za ta vremena … I ruska vojska je, uprkos veoma teškoj situaciji, bila spremna za to, bila je spremna da radi po drugim standardima da bi pomogla braći… Pitao sam kasnije Momira Bulatovića, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, zašto nije prihvatio oružje. Formalno on je morao da prihvati tu pomoć, jer je Republika Srpska bila pod sankcijama, i oružje je moralo da prođe kroz Srbiju. A on je odgovorio: ‘Pa, znaš ko nije dozvolio. Milošević.’ Zato mi postane muka kad se govori o Miloševićevom patriotizmu. Šta je tražio – to je i dobio. Želeo je da po svaku cenu da ostane na vlasti i istovremeno nije bio u stanju da donosi teške odluke. Preduzimao je polumere i to nas je koštalo države“, oštro kaže Oleg Golubović. „Konstantin Nikiforov je u svojoj poslednjoj knjizi citirao francuskog istoričara koji je rekao da ’Srbija nikada nije imala jasne granice’. A ja sam tada rekao Konstantinu da je Srbija tokom svoje istorije stvarala države za druge, a ne za sebe. Kao i Rusija, nažalost. ‘Neraskidivi savez slobodnih republika’ je ispao ‘raskidiv’“, kaže Oleg Golubović. „Pre nego je Srbija, pod pritiskom Evropske unije, 1994. godine uvela sankcije protiv Republike Srpske, razrađen je plan posrednika iz UN za regulisanje odnosa između Srbije i Republike Srpske. Zvao se ‘Uzmi ili ostavi’. Amerikanci su tada Srbima rekli: Nema ‘ali’, uzmite ili ostavite. Tada je Jurij Baturin došao u Republiku Srpsku. Konstantin Nikiforov ga je pripremao za pregovore. Baturin je stigao sa formulacijom ‘Da, i…’, i razgovarao je o uslovima te formulacije sa Radovanom Karadžićem. S njim sam otišao u Beograd kod Slobodana Miloševića. Stigao sam u dogovoreno vreme. Dvadesetak ljudi stoji kraj ograde, mene ne puštaju. Kažu mi: ‘Zastupaćete stav Radovana Karadžića, ne možemo da vas pustimo’. Istina, Baturin je tada rešio problem. Ali nije mogao da reši problem Republike Srpske, i nakon toga Slobodan Milošević uveo je sankcije protiv RS. Niste mogli preko granice da prenesete ni kanistar benzina. Ostavljao sam ga u žbunju da bi mogao da se vratim u Beograd. U Republici Srpskoj je bilo nemoguće nabaviti benzin“, seća se Oleg Golubović. „U Rusiji su Miloševića čitali kao otvorenu knjigu. Pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sedeo sam u svojoj kancelariji sa Aleksom Buhom, ministrom spoljnih poslova Republike Srpske. Došao je Konstantin, počeli smo da razgovaramo o predstojećim pregovorima. Nikiforov kaže Buhi: ‘Milošević će se predati u Dejtonu’. Nismo verovali svojim ušima, ali dogodilo se. Bilo mu je teško kao i nama… Pokušavao je da nam pomogne. U Srbiji i Republici Srpskoj Konstantina Nikiforova su vrlo dobro prihvatali. Iako naši, naravno, vole Rusiju, ali oni ništa o njoj ne znaju i ne shvataju. Ljubav Srba prema Rusiji može se uporediti sa osećanjima Don Kihota prema Dulčineji. Konstantin nije bio komunista, nije voleo Miloševića, verovao je da Milošević bira predaju zbog ličnih razloga, a ne zbog nacionalnih interesa. Ali on je odlično shvatao šta se ovde dešava, navijao je za Srbe i oni su to osećali, znali su i slušali njegovo mišljenje“, objašnjava Oleg Golubović. Njegov prijatelj sada često dolazi u Srbiju, ali ne zbog politike nego na naučne konferencije. „Konstantinu Nikiforovu se dopada kod mene. Šetamo, ručamo u divčibarskim restoranima, ili mu ja spremam krompir. Reks ga mnogo voli. Kostantin ga zove Alojzevič, jer on je ‘Nemac’. Reks, dođi“, zove Golubović svog psa. Izašli smo na terasu i popili još jednu čašicu „viskija“. Oleg Golubović je doneo pepeljaru na kojoj piše „Reks“. Nažalost, u Valjevu nisam našla njegov omiljeni tompus. Nisam našla nikakav, prodavnice u vreme epidemije nisu tako snabdevene. Dogovorili smo da se ponovo vidimo kad se ukine vanredno stanje. Nadam se da ću dotad moći da nađem tompus i iznanadim Olega. Obećala sam da ću mu spremiti peljmene, a on nama da će nas čekati još litar „munšajna“. Katarina Lane, Balkanist  

Nastavak na Vostok.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vostok.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vostok.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.