Izvor: Blic, 06.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oko nas su duhovi izašli iz boce viskija
Oko nas su duhovi izašli iz boce viskija
Nakon dvadeset godina Nenad Racković se izložbom u Galeriji Doma omladine retrospektivno obraća svojim prijateljima i publici, možda i samom sebi. 'Tu su klasične fotografije izvađene nakon 20 godina iz frižidera. Kao klinac od 15 godina, skupio sam momke oko foto-sekcije, i oni su napravili svetski set! To je samo jedan jedini film zbog kojeg su svojevremeno - u doba socrealizma, dakle u doba žderanja i izbacivanja individualnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - poremećena mnoga prijateljstva. Nakon 20 godina te fotografije zapravo pričaju celu priču. Mislili smo, tada, da ćemo ipak na kraju doći do cilja, a ispostavilo se da je kraj već bio na samom početku. No, delo je delo i u njemu su skriveni i energija i materijali. Sada znam - ništa nas ne može ugroziti ukoliko nije u nama', kaže za 'Blic' Racković i dodaje:
'Galerija kao azil - gde se umetnik u jednom komotnijem ateljeu krije pod varijantom odglumljene izložbe sa svaštarijama i insceniranim bivstvom - ogledalo je naše antiegzistencije. Šta podrazumeva antiegzistencija, konkretno umetnika?
- U njoj umetnik ne zavisi više, niti umetnički izraz, od socijalnih pritisaka, okolnosti, a s druge strane, atelje postaje alhemijska aorta bez klice, i nakon događaja od 11. septembra (2001.) umetnik je na nultoj poziciji. Zbog čega?
- Zbog toga što je stravično u prvom planu, postalo je mejnstrim. I slike_arhiva koje imaju i lice i naličje, zbog radijacije koja je prešla put i s lica i s naličja, takođe svedoče o tome - da je stravično u prvom planu. Umetnik i kad neće, na silu progovara u prvom licu jednine zbog intenziteta radijacije svakidašnjeg života. I život je, što se kaže, postao umetnost. I nakon 50 godina, i dalje ostaju zatrovani međuljudski odnosi, ista je socijalna okolnost, jer nije došlo do promena i sazrevanja u ponašanju.
Problem je, dakle, duhovne prirode?
- Postoji ta boca viskija i duh iz boce su demokratija i Internet. Međutim, ko će ga kontrolisati, ako ga otpustimo? Kod nas je situacija takva, da 'u tunelu usred mraka, sija flaša od konjaka' i ta flaša je razbijena, a duh luta u tunelu, i zato je kod mene kroz Štajnerovsku filozofiju, viđenje svetlosti - zapravo viđenje crvenila zore koja još nije zarudela. Radim i slike_arhiva koje nastaju iz nehata kao što se i zlo kod nas događa nekontrolisano, iz nehata, i niko ne može da to objasni. A tu su i Titovi govori prevedeni na ruski, znači već su bili umetnička i sociološka vrednost po sebi jednog rashodovanog sveta koji je kod mene stvarao neuralgije. Tačno se vidi kako su ličnosti jedne kulture i umetnost, njihovo ponašanje, bili saobrazni takvom vremenu. Ništa se nije promenilo jer se mišljenje pojedinca tako malo ceni. Danas pojedinca čini složena mreža međuljudskih, i kolonijalnih, i komunikacionih sredstava, pa je vrlo teško dovesti ljude do slobode. Ljudi to znaju, i dalje imaju taj palanački strah, pošto prava, autentična kultura kao kultura ne postoji; na rubu smo događaja, a ulaganje u autentičnu kulturu prosto previše košta. Pala je predrasuda 'široke narodne mase', a malo je pojedinaca koji shvataju vrednost umetnosti ponašanja. Izložbom pokušavate da predstavite ono što je preostalo u nama, nakon svega...
- Od nitro-razređivača nakon tri godine sedimentacije, dobio sam slike_arhiva krvi, gde je boja postala koža na mermeru, a on, mermer, čak je i upio supstancu. To je preostalo od požderanog sveta, kao što Mladen Markov priča, dedovi su pojeli unuke, stariji su potrošili supstancu budućnosti, i sada je ta sama supstanca ono na šta se jedino može računati. Šta je jedna antiegzistencija ostavila za sobom? Ostavila je za sobom da sve postoji samo spolja i javno. U velikom svetu to se rešava jednim grande umetničkim spektaklom koji se, kao i svaki besmisao, nije dao sprečiti. Za kakvu umetnost je vreme?
- Kao da više nema kraja: ko je kriv, ko je prav, ko je šta, ko je kako, jednostavno, ono što mi sad sija u očima, odraz je onog od čega sam ja postao, a ove reči koje mi se sada tope na ustima za vas, odraz su onoga - šta ću s vama, šta ćete sa mnom... Sve ostalo biće neki dokumentarni tragovi ostavljeni u galerijama. A galerije, sem pukog vodiča za tržište, više ništa ne nude. Koje tržište?
- Pričao sam o duhu iz boce... Besmisleno je smatrati da će tržište umetnosti nešto uraditi za umetnost, kao što je besmisleno praviti slike_arhiva za izložbe. O tome je reč - fakticitetom u fatalitetu preimenovati već uslovljene stereotipove, što je zbog standardizovanog, programiranog zanata i tehnike produkcije vrlo zeznuto sa jedne strane, a sa druge, kažem vam, umetnost je pre svega ponašanje. Ljubica Jelisavac
