Izvor: Politika, 26.Mar.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oja, noja, paranoja
Da bi neko u prošlosti svoju filosofiju plasirao, morala je biti iskazana u stihovima
Sam naslov prvog epa u istoriji ,,Ep o Gilgamešu” govori da se radi o pesničkom delu. ,,Mahabharata” i ,,Ramajana” imaju i do 20.000 stihova. Da bi neko u prošlosti svoju filosofiju plasirao, morala je biti iskazana u stihovima. Tako je bilo sve do Morusa i Hobsa.
Ali i posle je srpski pesnik Petar Petrović svoju filosofiju iskazivao u stihovima u ,,Gorskom vijencu” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i još više u ,,Luči mikrokozmi”. Proza je nakon toga preuzela primat. Tako neki tvrde da je prozu Marksovog „Kapitala” do kraja pročitalo samo dvoje ljudi – prevodilac i lektor. Ja sam došao do 52. strane i nije išlo dalje.
Ali i danas postoje književnici koji koriste stih da iskažu svoje misli. To je Aco Đurović, koji u više knjiga, isključivo stihovima, iskazuje svoje misli, ali i Đuro Šušnjić, kod kojega melodika, ritmika i sklad rečenice ima poetski štih.
Narod je uvek negovao stih u svojim mudrostima. Tako će reći: ,,Kakvo drvo takav klin, kakav otac takav sin” ili ,,Da je ona šta vredela u svoje bi se selo udala!”, kao i sociološke teme, na primer: ,,Heroj naš Josip Kraš, hrabro se borio i u keks pretvorio!”
Sledi priča o sve proširenijoj pošasti našeg doba. To je paranoja, oblik duševne bolesti koji se iskrao iz psihijatrijskih ustanova i preselio na mesta gde bi se to najmanje očekivalo. Kod nje nalazimo pridavanje veće važnosti rečima, delima, postupcima ili mislima, veće nego što im u stvarnosti pripada.
Tako se osoba obolela od megalomanskog oblika paranoje poistovećuje sa značajnim ličnostima iz istorije. Nenadmašno su to opisali ruski humoristi Iljf i Petrov opisujući jednu psihijatrijsku kliniku u kojoj pacijenti zabranjuju novom bolesniku da se predstavlja kao maharadža, jer „već imaju šest maharadža u sobi”.
Sledeći tradiciju antičkih mislilaca pokušao sam približiti taj duševni problem na njihov način. Ako otkrijete da se u sledećim rečima nešto rimuje, znajte – bilo je namerno.
Kad briga moja postane Tvoja, rađa se stanje duše zvano paranoja, sve više je ljudi takvog soja, uskoro im se neće znati ni broja. Za dušu je to stanje gore od gnoja, obuzima je poput jata, krda, roja, guši je opseda, nije više svoja, raspinje se na sto oštrih naboja. Za nju treba velike mržnje doza, iako crna, vešto se boji roza, ako laže rog nikad ne laže koza, zlobe i zavisti otkriva je poza. Najgore je biti objekt paranoje, boriš se s ludom da sačuvaš svoje, od mnogih zala ponajveće to je, dušu ti raspinju na tuđe razboje. Paranoici, nažalost, nisu glupi, no im je duša u crnoj rupi, umočena u otrov mržnje skupi, širi se ko vest o skraćenju u trupi. Kod njih su misli zamenile teze, sa stvarnošću su izgubile veze, pametne oni drže za bilmeze, kuju im okove od bola i jeze. Sve što su drugi oni bi hteli biti, bez pokrića se zamišljaju u sviti onih koji pripadaju nekoj eliti, a sami nemaju biće za čašu popiti. Ako u obitelji istomišljenika nađu, redovno prave komšijsku svađu, u podzemlje duše najdublje sađu, pravdanje za sve, sem za ludost nađu. Na svetu je sve više takvih jadnika, što od čovečanstva prave bolesnika, sve jadnija se čini društvena klika, gde god se okreneš, eto paranoika.
Dok se malo opustiš rade ti o glavi, iza svakog radnika, paranoik pravi, ne daj bože da pomisliš o slavi, eto ga, ko udav u prah da te smlavi. Nišči duhom, prave se da sve znaju, bolje vide u paklu a sebe u raju, potmulo iz potaje slabosti vrebaju, sokom tuđe boli dušu napajaju. Bilo bi lako da i društvo nije tako, dok se pametan od vlasti odmak’o, paranoik je sve više u vlasti skak’o, sad ga se otarasiti ne mo’š nikako. Pojava se jako proširila po svetu, Folie a deux je tako ludost u duetu, no, i to je samo pupoljak u cvetu, prema onima koji s atomima pretu. Nije daleko vreme da jedan loš đak, postavši u međuvremenu luđak, može da šmrkne heroin il’ krak, pritisne dugme i Zemlju digne u zrak. Kako je nastala opšta kriza morala, psihijatri su nemoćna šačica mala, koja je nekad neke odgovore znala, danas ih je sila ludosti nadvladala.
Moj kolega Boža veruje u zdravu paranoju, no treba se sklanjati tom soju, njima su važne samo njihove ovce na broju, zbog njih će žrtvovati glavu tvoju. Paranoici neguju spoljni privid normale, anonimno, iz zasede ljude „pale”, sebe smatraju najvećim, al’ lukavo glume male, naivni su skloni čak i da ih žale. Nekad sudski spisi kriju procesnog kverulanta (tužibabu), taj menja i po šest advokata, uzme na zub komšiju, ali i rođenog brata, i do smrti mu se ne skida s vrata. Kako taj s paragrafima spretno barata, poneki sudija ga olako shvata, ne vidi pred sobom parničara od zanata, koji svoju ludost u presude zamata.
Petar Bokun
[objavljeno: 26/03/2010]
