Izvor: Vostok.rs, 01.Feb.2013, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ognjeno ostrvo
01.02.2013. -
Ostrvo Ljudnikova – 700 metara Staqingradskog tla je zauvek ušlo u istorijat Staljingradske bitke kao svedočanstvo herojskog podviga 138. streljačke divizie pukovnika Ivana Ljudnikova. 40 dana i noći borci su branili taj komad zemlje, ne dozvoljavajući namačkim snagama da izađu ka Volgi.
Vasilij Matjuškov je jedini preživeo u tim borbama. On priča:
- 14. oktobra 1942. godine 6. nemačka armija je počela ofanzivu u pravcu najveće staljingradske >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << fabrike Barikade. Radi pojačanja snaga sovjetske armije u grad na Volgi bila je upućena 138. streljačka divizija pukovnika Ivana Ljudnikova. Skoro mesec dana je trajala odbrana fabrike. Međutim, 11. novembra fašističke snage su uspele da zauzmu južni deo Barikada. Divizija Ljudnikova je bila odsečena od sovjetske 62. armije i od pozadine. Dve ulice, na kojima su se nalazili borci, sa tri strane su bile opkoljene Nemcima, sa četvrte strane je bila Volga. Oni nisu imali kuda da se povuku. Tokom sledećih 40 dana – sve do sredine decembra – borci su branili tu predstražu, dugačku 700 metara i široku 400 metara.
U oktobru 1942. godine Vasilij Matjuškov je imao 18 godina, međutim, i danas, posle više od 70 godina, on se seća i najsitnijoh detalja svih događaja.
- Prvo, što sam video, bio je vezista, koji je trčao sagnut, sa automatom. Naša streljačka jedinica je bila na obali, iza plota, a Nemci su zauzeli fabriku. On trči, viče: Pripremite se! U 11 sati će početi napad! Više puta je to povikao trčeći. Komandant voda nam je rekao: Pripremite granate i streljačko oružje. Granate i namirnice su nam bacali iz aviona ili vozili čamcima sa obližnjeg ostrva. Hrana je bila oskudna – uglavnom koncentrati, kojima smo samo dodavali vodu. Osim hrane je katastrofalno falila municija, kao i gorivo za tenkove. Oni su morali da gađaju stojeći na jednom mestu. Ponekad dođe stariji vodnik, izvadi iz porcije pregršt metaka, - seća se Vasilij Matjuškov. To ti je za ceo dan. Čuvaj. Najstrašnije je za mene bilo čekati napad. Šta će biti, ne zna se.
Od kraja novembra su Nemci počeli da svaki dan bombarduju položaje te devizije. Nije bilo ni minuta mira. U dnevnom rasporedu nismo imali san. – priča ratni veteran.
- Divizija je bila blizu Volge, a to je odgovaralo Nemcima. Voda je odbijala sva kretanja i zvuke. Bilo je veoma teško prebacivati bolesnike i ranjenike preko reke. Međutim, nekoliko puta je to pošlo za rukom. Vasilij Matjuškov je imao sreću, kada je bio ranjen, te je morao da pređe preko Volge.
- Prišao nam je oficir i rekao da je uz obalu priteran čamac, zato smo mogli da se prebacimo na ostrvo preko puta. Uveče, kada je pao mrak, pošli smo na obalu. U čamcu nije bilo vesala. Nekako smo uspeli da stignemo bez obzira na jaki tok reke. Jedva sam išao, jer sam imao ranu na nozi iznad kolena. Nemci su počeli gađanje, te sam ponovo bio ranjen. Dalje nisam mogao da idem. Dopuzao sam do žbunja i tamo sam ležao ceo dan.
U decembru je divizija Ivana Ljudnikova prešla u ofanzivu u rejonu fabrike. Potisnuvši Nemce, vojnici su mogli da se spoje sa jedinicama sovjetske armije. Krajem januara 1943. godine čitava teritorija fabrike je bila oslobođena od fašista.
Aleksandra Dibiževa,
Izvor: Glas Rusije, foto: RIA Novosti
