Izvor: Blic, 04.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ognjenka ne igra pipirevku
Ognjenka ne igra pipirevku
Nakon mnogobrojnih, oštrih medijskih polemika ljudi domaćeg filma i nakon što je u priču uključen i Vrhovni sud, a sve zbog rezultata konkursa Ministarstva kulture, pre nekoliko dana u Beogradu je došlo i do prvih filmskih, umetničkih demonstracija. Ekipa filma 'Čarlston za Ognjenku', reditelja (debitanta) i scenariste Uroša Stojanovića, koji je na konkursu dobio 200.000 evra (petnaestinu novca potrebnog za realizaciju filma), demonstrirala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je ispred SKC-a u Beogradu želeći i tako da upozori na pogubnu ostrašćenost koja je zahvatila filmadžije, naročito one nezadovoljne rezultatima konkursa.
Kaskaderski skok sa zgrade SKC-a na višeslojno poređane kartonske kutije bio je znak da stotinak ljudi u ponoć prošeta, predvođena rediteljem, do obližnjeg Vrhovnog suda Srbije gde je predato pismo - poziv na razum. Naime, usled žalbenog zahteva tom sudu nekolicine uglednih filmskih stvaralaca koji na republičkom konkursu 'nisu prošli', dovedeno je u pitanje snimanje filmova onih koji su dobili pomoć Ministarstva za kulturu Srbije.
O bleštavo osvetljeno platno reklame za najnoviji 'krajsler', okačeno na palati 'Beograđanka', nestvarno se odbija zvuk muzike 'Old tajm sving benda', dok kostimirane devojke, kao 'iz vremena depresije', igraju čarlston. Uroš Stojanović, sagovornik 'Blica', opremljen je polucilindrom, tompusom i ogromnim pištoljem upaljačem.
- Ko gubi, ima pravo da se ljuti, ali ne možete da blokirate ceo život zbog toga. Meni je glupo da ulazim u te priče sada dok se afirmisani autori 'prebrojavaju', ali normalno je - posle svakog konkursa ima više nezadovoljnih nego zadovoljnih. Kao kada biste obarali konkurs za mis zato što devedeset devet odsto lepotica nije dobilo lentu - kaže Uroš Stojanović koji već nekoliko godina radi na realizaciji svog prvog filma.
Da li biste isto razmišljali i da niste 'izabrani za mis'?
- Pa i nisam bio izabran prošle godine na istom konkursu. Svi koji se sad bune, tada su dobili pare, osim Slobodana Šijana. Ja sam to džentlmenski podneo. Ima jako mnogo uglednih ljudi koji ovogodišnjim konkursom nisu dobili ni dinara, ali ne prave cirkus od toga; Goran Marković, na primer, ili Srdan Golubović. Od tužbe Vrhovnom sudu odbijeni autori neće dobiti ništa, osim što će omesti snimanje onih filmova koji su dobili pare. U ovom slučaju, ometa se daleko odmakla priprema ekipe u kojoj su Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić, Olivera Katarina, Stefan Kapičić, Danijela Vranješ, Nada Šargin i mnogi drugi okupljeni oko 'Čarlstona za Ognjenku'. Ometa se snimanje jednog postmodernog odgovora na film 'Prohujalo sa vihorom'. Mi smo počeli rad na filmu, šijemo tri stotine kostima, jer ovo je film-epoha, gradimo filmski vrh palate 'Albanija'... Zašto Ognjenka neće da igra (domaću) pipirevku nego čarlston?
- Neće, jer niko normalan ne bi. Niko ne bi to trpeo. Zato ćemo se mi sada uputiti ka Vrhovnom sudu i predati jedno pismo čija je suština u pozivu na trezveno razmišljanje. Ne znam da li znate sadržaj njihove tužbe? Sadržaj nema nikakve veze sa razlogom zbog koga je podneta. Oni su se uhvatili za jednu besmislenu tehnikaliju, za to da li je konkurs trebalo raspisati do 1. oktobra ili do 1. novembra?! Ove demonstracije su i reakcija na najave još besmislenijih tužbi, nekih producenata koji bi da ruše konkurs, jer ih niko nije obavestio da nisu dobili pare. To postaje komedija. U suštini, ne umem da opišem ovaj sukob bolje nego rečima Danijele Vranješ, koja je na pitanje o saradnji sa starijim kolegama rekla: 'Pa, mi mladi smo iskreni, a stariji se služe trikovima!' U poslednje vreme publika je u potpunosti, uz izuzetak Dragojevićevog nastavka 'Anđela', pustila domaći film 'niz reku'.
- Publici je svega dosta. Ljudi su pokazali nedolaskom, odnosno povremenim dolascima u bioskope da nije stvar u tome da li imaju para ili ne; da li je narod 'u depresiji' ili ne. Jasno je - svako želi da gleda dobar srpski film, ali niko ne želi da gleda ono što se sada nudi, većinu onoga što je snimljeno tokom dvogodišnjeg, tzv. ministarskog talasa. Zar i Ognjenka ne surfuje na istom talasu?
- Ne, taj talas je potonuo prošle godine! Suštinska stvar je da se mi otimamo oko jedne oglodane koske, oko kinematografije koja nikoga ne interesuje. U tome je problem svih ovih godina. Srpski filmovi su bili i ovakvi i onakvi, i očajni i odlični, ali najveći kvalitet domaće kinematografije bila je ljubav publike za naš film. Domaći film bio je poput dosadnog rođaka u porodici koji sve maltretira, ali kako je svima drag - tolerišu ga. Sad su ljudi izgubili strpljenje za dosadnog rođaka, najurili su ga i moramo da zaslužimo kako bismo se vratili nazad. Besmisleno je otimati se oko para za nešto što skoro da i ne postoji, ako se publika pita. Vi ćete to skočiti sa zgrade?
- Ne, u inat onima koji se tome možda nadaju. Mi ćemo da snimimo ovaj film pa makar se ne znam šta dogodilo. Sa ove zgrade će skočiti Dragoljub Aleksić. Videli ste u onoj čitavoj prepisci oko Filmskog fonda, tu su kao podržavaoci nekih opcija bili istaknuti Žika Pavlović, Saša Petrović i mnogi drugi pokojni velikani, tako da i mi imamo jednog takvog - Dragoljuba Aleksića. On možda nije najbolji reditelj, ali je sigurno najjači. Da li sve ovo može da bude dobra reklama za film?
- Naravno da može, ali nama i ne treba neka naročita reklama. Svakako ćemo napraviti bolji film od onih zbog kojih domaća kinematografija propada. Jedna generacija autora bila je iskreno ubeđena da smo mi gledaoci - idioti. A nismo. Publika prepozna dobar film. To što su ljudi gledali neke loše filmove, ne znači da smo mi koji idemo u bioskop glupi, nego, prosto, da smo tolerantni, da želimo da damo šansu srpskom filmu. Svačijem strpljenju ima kraja. Da li ste napisali osnovu scenarija filma o Ognjenki upravo zato da pobegnete od tzv. angažovanog filma?
- I moj je film angažovan. On preko ljudi i Beograda tridesetih godina prošlog veka govori o Beogradu danas. Stvar je u tome da vi ne možete da se izvlačite na angažovanost kako biste pravili bilo kakve filmove. Postoji, na primer, stotine imbecilnih filmova o ratu u Bosni, ili o nekim drugim užasno ozbiljnim temama, a opet su to filmovi površniji i od tinejdžerskih komedija u kojima je glavni zaplet ko će koga da poljubi. Milorad Pavlović
