Izvor: Blic, 16.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odsvirane slike_arhiva iz vlastite biografije
Odsvirane slike_arhiva iz vlastite biografije
Nakon pet godina na tržištu bi ove nedelje trebalo da se pojavi novi album Lazara Ristovskog, 'Gondola” u izdanju kompanije 'Mjuzik stars'. Pisan i odsviran iz 'posebnog stanja', 'Gondola' je definitivno njegov najbolji album; svaki ton, svaka harmonija zapravo je priča povezana trima pitanjima: Odakle sam? Ko sam? Kuda idem? Različita raspoloženja - od radosti do entropije, uosećana su tako uverljivo i asocijativno što Ristovskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svrstava među one malobrojne umetnike koji stvaraju iz neumitne potrebe. Kompozicija 'Super Nova' (ne baš najsrećnije naslovljena) se izdvaja kao mala 'krosover' simfonija; skoro bi se moglo reći da je u tih pet i po minuta Laza Ristovski odsvirao vlastitu biografiju.
'Mislim da je reč o mirnom, pitomom albumu koji može da se sluša u svakom momentu, bez obzira na raspoloženje. To i jeste funkcija ambijentalne ili instrumentalne muzike. Ideje o kompozicijama sam, kao i obično, prvo uobličio na klaviru. Do sada sam malo koristio vokale dok se na 'Gondoli' pojavljuju, ali glas Slavice Đorđević ima funkciju instrumenta; tekstova i dalje nema', objašnjava za 'Blic' Laza Ristovski.
U kojoj fazi vašeg muzičkog razmišljanja se pojavljuje album 'Gondola'?
- Dosta dugo sam radio na njemu, došlo je i do tog nesrećnog bombardovanja i zaista ne bih imao živaca da sve to sam 'isteram' da me Slavica Đorđević, koja često peva prateće vokale u mom studiju, nije nagovarala svakodnevno. 'Gondola' oslikava ovo malo mirnije vreme, oseća se da mi je pao jedan kamen sa srca, ali se natovario drugi.
Karijeru ste napravili idući apstraktnom, suštinskom linijom muzike koja spaja sve njene vrste i podvrste od klasike do džeza i elektronike. Da li ste zadovoljni njenim položajem na tržištu?
- Pravim muziku na osnovu slika koje ne bih baš mogao da povežem sa konkretnim pojmovima. Zato mi je i teško da dam naslove pesmama. Da budem iskren, malo je to uvek, hajde, reda radi, da dam i naslov. Slike pretočene u muziku kod svakog slušaoca mogu da izazovu različitu asocijaciju. Moja je muzika dakle impresionistička, muzika raspoloženja i reminiscencije, asocira na prirodu. Instrumentalna muzika ima specifičnu tehnologiju prodaje.To nije tzv. hit muzika koja se brzo prodaje - šta prodaš za mesec dana prodao si i gotovo. Ovo je, da budem malo grub, roba čiji je rok trajanja neograničen. Ona se prodaje po malo, ali stalno.
Upoznavanje sa tehnologijom omogućilo vam je da tokom vremena oformite najkvaliteniji tonski studio u zemlji! Kako ste došli do svesti o tehnologiji koja će promeniti način komponovanja, izvođenja i snimanja muzike?
- Studio je čekao na kraju puta. Pratio sam razvoj tehnologije, ali sviranje kao sviranje uvek mi je bilo na prvom mestu. Moj prvi instrument u životu je ovaj 'Hemond' proizveden 1964. Svira i dan danas. Nikad se nije kvario. Zatim sam kupio sintisajzer, onaj minimug, tamo.
Da li ste imali sinti i pre Zorana Radetića koji ga je sam napravio, navodno prvi u gradu?
- Da, pre njega sam nabavio minimug. Bilo je to 1979. ili 1980. Zatim sam kupio 'Oberhajm OBXA'. Ista firma izbacila je na tržište i 'sekvencer'. Bio sam baš mlad i nije mi bilo jasno šta je to, ali poručio sam ga bez obzira. Kad je stigao ubrzo sam 'provalio' da može da zapamti i ponovi, da li osam ili šesnaest odsviranih linija. Nije mogao da komunicira sa drugim mašinama jer u to vreme još nije postojao 'midi' kao sistem. Diskete još nisu bile u upotrebi, a memoriju su predstavljali snimci koje si čuvao na kasetama. Zatim sam nabavio i usavršeni model PPG pa mi nije bio potreban kompjuter jer je PPG kompjuter za sebe. Tehnologija je za mene od samog početka bila nužno zlo kome se moram prilagoditi. Kompjuteri mi nisu postali opsesija, ali danas radim sa najmoćnijim komjuterom koji se koristi u muzici, 'Mekintošem G4'.
Još jedna velika tema vezana uz vašu ličnost je i spektakularan transfer, 1976. iz grupe 'Smak' u 'Bijelo dugme'. Kako se sećate tog vremena?
- Voleo bih kada bi moglo da se vrati, zaista! Glavna stvar u državi, u svim medijima, bila je vest kako sam iz grupe 'Smak' prešao u 'Bijelo dugme'. Bilo je to vreme bezbrižnosti u odnosu na ovo koje smo pregurali. Sve novine u bivšoj Jugoslaviji donele su tu informaciju na naslovnim stranama kao jednu od glavnih vesti! A nije bilo loše živeti u vremenu u kome je takva vest - glavna vest.
Da li vam je Bregović ponudio veći novac od onog koji ste u 'Smaku' mogli da zaradite?
- Nije mi bilo lako da sve to preklopim. 'Smak' je kao grupa živeo jednim dahom. Svakodnevne probe i zajedničko druženje mnogo mi je značilo jer smo zajedno odrastali i sazrevali kao muzičari. Bio sam jako mlad, dvadesetogodišnjak. Znam da mi mnogi neće verovati, ali o parama uopšte nisam razmišljao. Bože sačuvaj da sam prešao zbog novca. Interesovanje za muziku me je odvuklo u 'Bijelo dugme'. Imali smo zajedničku turneju, delili zajedničkog menadžera, Vladimira Mihaljeka iz Zagreba koji je vodio i grupu 'Tajm'. Jako sam se sprijateljio, kao najmlađi u celoj toj kombinaciji, sa pokojnim bubnjarem Ipetom Ivandićem koji je bio godinu dana stariji. I sad, šef ovamo Točak, šef onamo Bregović a mi klinci smišljamo varijantu kako da napravimo svoj bend. Kako to da izvedemo? Fino, pređem u 'Dugme', a onda ćemo nas dvojica da 'muvamo i kuvamo' i jednog lepog dana se osamostalimo od šefova. Sve je dobro krenulo ali je onda došlo do nesrećne afere sa hašišem u Ipetovim bubnjevima, baš kad nam je izašla ploča 'Stižemo'.
Šta mislite o, danas dominantnim trendovima, etnu i tehnu? I sami ste na početku karijere radili u orkestru Bokija Miloševića.
- Nemam ništa ni protiv nijedne vrste muzike. Svako vreme ima svoju muziku. U Kraljevu, 'Bezimeni' su bili moja prva rok grupa koja je baštinila tradiciju grupe 'Tri plus tri'. Vežbali smo po podrumima od jutra do sutra, kukali roditeljima da nam kupe instrumente… Bavljenje rokenrolom je, pošto smo živeli u drugačijem političkom sistemu, bila jako omražena delatnost. Moje interesovanje za tu vrstu muzike od najranijeg detinjstva dovodilo me je često do pomisli: sada će da dođu, uhapse me i odvedu u popravni dom! Otišao sam u orkestar Bokija Miloševića, jer sam želeo nešto više, nešto novo, nisam hteo da ostanem samo na jednom mestu. Kod njega sam ukapirao da ako si odlučio da postaneš 'muzikant', dakle dobar muzičar, moraš da znaš da sviraš sve vrste muzike.
Milorad Pavlović
