Izvor: Vostok.rs, 08.Avg.2023, 22:36

Odstupanja od cilja nema - Boško Antić

Ako i ima promena one su na domaćem terenu, odnos prema svetu i krajnji cilj da SAD dominiraju svetom se ne menjaju. Zbog toga je potrebno podsetiti na neke stavove američke integralne dugoročne vojne strategije SAD koja je usvojena još 1988. godine i uveliko je u toku njena realizacija - izazvati krize, upravljati njima i iskoristiti ih za dolazak snaga SAD u region gde do sada nisu bile. Ministarstvo odbrane SAD je 1986. godine formiralo posebnu komisiju od 13 članova, koja je izradila studiju pod nazivom “Selektivno odvraćanje -integralna dugoročna vojna strategija SAD do 2010. godine”, a objavljena je januara 1988. godine. Studija je bazirana na gledanjima SAD, od kojih su mnoga sastavni deo zvanične politike, strategije i doktrine i danas. Ona je poslužila da se razmotre mogući prioriteti vojne politike i strategije, ali i kao polazna platforma za tadašnje predsedničke izbore. Studija je imala snažan uticaj na formulisanje vojne politke i strategije SAD. Svaki od izabranih predsednika je saopštavao svoju vojnu strategiju i ona je nosila njegovo ime, ali krajnji cilj spoljne politike nije menjan - ostvarivanje dominantne uloge u svetu u svim poljima delatnosti, s težištem na vojnoj, a preko nje na privrednoj.

 
Dugoročna i integralna strategija
 
Osnovno polazište je da ”strategija mora biti dugoročna, kako bi poslužila kao vodilja za razvoj oružanih snaga, proizvodnju naoružanja i vojne opreme i pregovore o razoružanju, s tim da će se naoružanje i oprema koristiti u 21. veku, a pregovori o razoružanju trajati godinama i ostati na snazi decenijama”.
Strategija SAD, po ovoj studiji, je integralna jer se zajedno razmatraju pitanja novih tehnologija, struktura oružanih snaga, pokretljivosti i baza na stranim teritorijama, konvencionalnog i nuklearnog naoružanja, glavnih opasnosti po bezbednost, kriznih i ratnih žarišta u ”trećem svetu”, usklađući planove i snage za širok sprektar sukoba, od sukoba najnižeg intenziteta, koji su najverovatniji, do onih najrazornijih - manje verovatnih.
Interesantan je stav da će ”glavni američki interesi i dalje biti ugrožavani mnogo bliže granica glavnih američkih protivnika nego granica SAD”, tako su ugroženi interesi SAD na tuđim granicama, jer su savezničke i prijateljske zemlje nedovoljno pouzdane, pa se tako mora obezbediti američki pristup prekomorskim bazama, prelet teritorije, kako sukobi u zemljama trećeg sveta ne bi omogućili, sovjetsku tada a danas, rusku ekspanziju u ”sive zone”.
Strategija selektivnog odvraćanja je zasnovana na nekoliko principa: širok dijapazon opasnosti, iznaći efikasnije rešenje od odmazde, ojačavanje nenuklearnih snaga, kombinacija ofanzivnog i defanzivnog naoružanja, kontrola kosmičkog prostora, selektivna upotreba nukelarnih udara, šira nacionalna saglasnost o bezbednosnoj pomoći saveznicima, nezavisnost pokretnih snaga od baza na stranim teritorijama, postojanje saveznika van NATO-a, težište u razoružanju na smanjnju konvencionalnog naoružanja i budžet koji odražava strategijske prioritete.
 
 
Promene u vojnoj tehnologiji
 
Među promenama koje utiču na američka strategijska opredelenja najvažnije su one u vojnoj tehnologiji i njima je posvećena posebna pažnja i, u suštini, na vojnoj tehnologiji je i zasnovana američka strategija.  U toku su, a još više se očekuju, ”dramatične promene u vojnoj tehnologiji zasnovane na daljnjem iskorišćavanju mikroeletronike, posebno za senzorske sisteme i obradu podataka, kao i u razvoju oružja sa usmerenom energijom”. Konstatuje se da prednost u istraživanjima mnogih tehnologija imaju SAD, ali i druge zemlje ulažu velike napore da ostvare uspeh u povećanju preciznosti, povećanju dometa i u razornosti naoružanja i tako prošire ratna dejstva na šira geografska prostranstva, čineći tako rat bržim i intenzivnijim.
Međutim, visoka tehnologija nije samo američki monopol, jer je bivši SSSR smanjio razliku u mogućnostima, što je nasledila Ruska Federacija. To se posebno odnosi na oklopne snage, pa na podmorničku tehnologiju,  te istraživanja biološkog i hemijskog oružja. Posebno se naglašavaju velike mogućnosti Rusije u korišćenju kosmosa u vojne svrhe.
U svetu je došlo do širenja savremenog naoružanja, pa SAD žele da ostvare kontrolu nad snabdevanjem i transferom respektivnog naoruažanja i vojnom opremom, posebno njima nenaklonjenim zemljama, odnosno režimima - oni sve vezuju za režim, ili je naklonjen SAD ili nije.
I ovde se naglašava mogućnost da se u narednom periodu mnoge zemlje mogu pridružiti nuklearnim silama, što SAD koriste za pritiske i agresiju optužujući svoje protivnike da rade na izgradnji nuklearnih sistema.
Autore studije posebno brine da savremeno naoružanje i vojna oprema manjih zemalja čine riskantnim vojne intervencije, pa će tako doći u pitanje mogućnost američke podrške saveznicima.
Posebno se naglašava da slede nepovoljne tendencije ka smanjenju mogućnosti dobijanja saglasnosti za korišćenje baza na stranim teritorijama ili prava za preletanje stranih teritorija. SAD su i dalje potrebne baze kako bi uspešno desjtvovale u regionima koji su bliži protivniku nego SAD
 
 
Sukobi u “trećem svetu” i interesi SAD
 
”Skoro svi oružani sukobi u poslednjih 50 godina”, piše u studiji,”odigrali su se u zemljama koje se smatraju, u najširem smislu, ”trećim svetom”. U tim zemljama vođeni su i svi ratovi u koje su SAD bile neposredno uključene svojim oružanim snagama ili posredno, preko pružanja vojne pomoći jednoj od zaraćenih strana. Shodno budućim tokovima, širenju vojne tehnologije i vojne snage, SAD bi trebalo da shvate svoje interese i svoju ulogu u tim regionima”.
Konstatuje se da se SAD moraju pripremiti za sukobe u “trećem svetu”. Te pripreme nisu skupe, ali zahtevaju nov način planiranja, te formiranje snaga kojima u vreme pisanja studije SAD nisu raspolagale.
U tom cilju došlo je do aktiviranja američke strategije sukoba niskog intenziteta, koja se zasniva na sledećim principima:
 
 * upotreba borbenih jedinica u sukobima u ”trećem svetu” treba da se smatra iznimkom, a osnovni zadatak oružanih snaga biće ojačavanje programa bezbednosne pomoći, koji uglavnom obuhvataju vojnu i tehničku obuku i obaveštajnu i pozadinsku podršku;
 * gde god se mogu obezbediti važni američki interesi SAD treba da pomažu antikomunističkim pobunjeničkim snagama, posebno u obaveštajnom pogledu i pozadinskoj podršci, kao i pomoć u obuci. Takva podrška je teška i komplikovana, posebno se mora regulisati odnos prema sredstvima javnog informisanja. Ona zahteva da uloga SAD ostane u tajnosti, pa se takve aktivnosti proglašavaju “specijalnim aktivnostima” ili “prikrivenim dejstvima”. Kao najefikasnije rešenje smatra se podrška koja obuhvata intenzivnu obuku i pozadinsko obezbeđenje;
 * smatra se da je najefikasnija vojna pomoć vojna obuka, jer je iz iskustva poznato da nekoliko odlično obučenih vojnih stručnjaka može promeniti bezbednosnu strukturu neke zemlje;
 * smatra se da američki saveznici imaju velike razloge da se priključe programima zajedničkih snaga, jer preko njih mogu ojačati svoje vlastite vojne mogućnosti kao i regionalni politički i ekonomski uticaj;
 * u “trećem svetu” SAD treba da maksimalno iskoriste svoje tehnološke prednosti, a tu se prvenstveno misli na upotrebu “inteligentne municije” i raketnih snaga kojima se mogu naneti selektivni, precizni udari po odabranim ciljevima;
 * u normalnim uslovima SAD ne bi trebalo da budu zavisne od baza pri odbrani svojih interesa, ako se koriste sateliti i izviđački avioni sa posadom ili bez nje, kao i ratna mornarica koja ime velike mogućnosti lociranjem brodova u međunarodnim vodama ili u teritorijalnim vodama saveznika.
   *****
Ovo su samo neke osnovne postavke “Studije integralne dugoročne vojne strategije SAD do 2010. godine”. Samo letimičan pogled na njih jasno ocrtava sve ono što se desilo u poslednjih godina i da se nasluti ono čemu će SAD težiti u narednim deset godinama. Postaje jasnije angažovanje SAD u Perzijskom zalivu i na Balkanskom poluostrvu, te primena drugih oblika ostvarivanja “zaštite američkih nacionalnih interesa” kroz angažovanje svih drugih sredstava pre primene oružanih snaga, a njih tek kada se zato stvore povoljni uslovi ili kada se ne uspe drugim sredstvima. Postaje jasnije da je osnovni cilj širenje uticaja u svim regionima, kao i širenju ka istoku, šireći svoj utricaj na periferiju Ruske Federacije i , konačno, put ka krajnjem cilju - ovladavanje tzv. Evroazijom. Prema tome, ništa nije slučajno, svi sukobi su izazivani i njima  je upravljano iz jednog mesta u cilju ostvarenja interesa najbogatije zemlje sveta.      
Nema nikakvih zaokreta u spoljnoj politici SAD, ona ne zavisi od Administracije već od onih, koji imaju kapital  u svojim rukama i kojima je potrebno širenje tržišta, posebno vojnoindustrijski kompleks, koji stalno troši starija i prozvodi nova sredstva za rat, ostvarujući tako profit. Žrtve zbog toga za njih nisu bitne.
 
                                                                                                                          Boško ANTIĆ   kontraadmiralu penziji

Nastavak na Vostok.rs...