Izvor: Politika, 27.Maj.2012, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odluka grešnog naroda
Neki izborni analitičari podsećali su ovih dana na Čehovljevog junaka koji govori samo stvari koje su svima poznate: „Kad se smrkne slabije se vidi…”
Magični Ćira iz Niša govorio je za „Politiku” (Kulturni dodatak, 19. maj) o našem jeziku i svojoj literaturi. Usred nesnosne izborne omorine, bilo je to nasušno, blagotvorno osveženje i mnogo više od toga: poetska apologija duhovnosti i negacija politike kao vulgarne svakodnevice.
Govor Zorana Ćirića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o tajnama i lepoti jezika, neophodan je prolog za ovaj tekst, posvećen inače političkoj leksici, i takozvanoj analitičkoj srpskoj misli.
Izgleda kao da je Srbija godinama od izbora očekivala sve, a od izabranih ništa. Političke klike su je navikle da bude tako, jer je laž legitimno sredstvo ovog najstarijeg, no još nedovoljno jasnog zanata.
U oba kruga izbora, bar po jedan politički trudbenik okrivio je narod za stanje stvari. Prvo Velja Ilić, a kad je Tadić izgubio – i Dragoljub Mićunović. Posle Nikolićeve pobede, ovaj drugi se setio izvesnog firera, pa je svojom praistorijskom analogijom obrazložio potencijale puka u masovnom izbornom grehu.
Tadić će možda biti premijer, a možda neće. Nikolić je skuvao kafu svojoj Dragici „isto onako kao da se ništa nije promenilo. Kao da nije predsednik”.
U suštini, „izborne aktivnosti” na svim nivoima bile su dosadna retrospekcija već viđenog. Osim što je Nikolić konačno pobedio Tadića, što je kad-tad inače moralo da se dogodi. Zašto baš sad – to je pitanje za političke analitičare. To je nova sorta nepotrebnih javnih radnika, čije eksplozivno razmnožavanje ništa na može da spreči. Pitanje je za njih, jer narod nije dužan i neće da odgovara ni Velji ni Mićunu.
U stvari, čast te grupe tumača onoga što i sami vidimo, spasao je glavni urednik „Vremena”, Dragoljub Žarković. Posle rezultata prvog kruga, grupa praktikanata sa Fakulteta političkih nauka govorila je kako je sve gotovo: Tadić će biti predsednik, imaće stabilnu većinu. Sve je jasno kao dan.
Žarković je izrekao rečenicu koja je samo javni stav, ali je bacila u aut čitavu analitičku reprezentaciju. A on je rekao: „Aman bre ljudi, stanite malo. Ništa još nije gotovo. U stvari, sve tek počinje!” To bi bilo to. Kraj analize.
Da, to je bilo tačno. Počelo je 20. maja, a biće završeno u skladu sa ćudima srpske politike, koja je ovde, uz sve druge zaplete i žongleraje, isto tako i veština nemogućeg.
Ako izuzmemo još Vladimira Todorića i Jovu Bakića, koji su govorili bogatim jezikom, Todorić uz potenciranje ozbiljnosti, Bakić uspešno tragajući za finom ironijom, sve ostalo bio je drugorazredni festival opštih mesta. Uz to i često pogrešnih, otužnih i polupismenih.
Bilo je analitičara koji su kuburili i sa osnovama političke teorije, ne znajući pouzdano šta mu to beše kohabitacija. Pa su se tvrdo držali hipotetičke parlamentarne većine projektovane za Tadićevu pobedu, i čak negirali bilo kakav značaj institucije predsednika republike.
Ali je ipak suv, dosadan, ravan i siromašan jezik obeležio javne ispade analitičarske najezde. Mnogi od njih podsećali su na Čehovljevog junaka koji govori samo stvari koje su inače svima poznate: „Kad se smrkne slabije se vidi, a kad svane već je mnogo bolje!” Prijatelju koji se oženio, prilikom čestitanja: „Do sada ste bili sami i živeli odvojeno, sada ste se venčali i živećete zajedno!”
Tako jedan politički analitičar reče: „Onaj koji dobije više glasova u drugom krugu pobediće, a ja mislim da će to biti Tadić!” I dalje: „Dačić može da bira s kim će, i on je već izabrao mada se može predomisliti!”
Da li može? Čulo se da Ivica iz Žitorađe već noćima ne spava od predomišljanja. Kud ću, na koju ću stranu? Moraću da izdam ili Tadića ili svoje principe.
Na koju će stranu Milorad Dodik, koji je sve svoje rezerve podrške bacio na jednog kandidata. Analitičar veli otprilike: „Iskreno, očekivao sam veću izlaznost i samim tim Tadićevu pobedu. Ne znam šta je bilo, u drugom krugu bar nije bio Đurđevdan. O Dodiku: Njegov zagrljaj sa Nikolićem biće nekako hladniji”.
To možemo videti tek kad se Milorad baci Tomi u zagrljaj. A to se ima dogoditi već na balu u povodu promocije Nikolića u prezidenta.
Ni istraživačke agencije se nisu proslavile. Neke su promašile za čitavih 10–15 odsto, što je dovoljan motiv da gazda zatarabi dućan i izabere sebi neki posao gde nema računskih radnji, statistike, uzoraka i validnih istraživanja. Osim, ako nije reč o „stimulaciji” biračkog tela, čiji bi posao bio jednostavan: da svoje glasanje uskladi sa dunsterskim izbornim projekcijama.
Ali, izgleda da tako ne ide. Da je lako predviđati, agencije bi igrale loto umesto da se bave đavoljim poslom. Svi ostali će nekako raditi svoj. Političkim analitičarima ostaje da se uče na greškama naroda.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 28.05.2012.
