Izvor: Blic, 09.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlamanje ljudskih komada
Odlamanje ljudskih komada
Nagrada Osvajanje slobode je vrlo lepa nagrada, za kratko vreme je postigla da bude ozbiljna, pre svega zahvaljujući ugledu Maje Maršićević-Tasić, zatim i ljudi koji su se okupili oko fondacije koja nosi njeno ime. Ona sa sobom naravno nosi i tu snažnu emotivnu dimenziju, pre svega zbog Maje čiji je kratak život zaista simbol žestokog trošenja ličnog života za ostvarivanje neke plemenite ideje'. Ovo su reči su naše dramske spisateljice Biljane >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbljanović, povodom Nagrade 'Osvajanje sobode', koja joj je dodeljena prošlog meseca. U razgovoru za 'Blic' Srbljanović još ističe da je 'ono što najviše imponuje u toj nagradi jeste to što se ne dodeljuje za nekakav konkretan potez, za neki politički ili društveni akt, ona je naprosto znak prepoznavanja ovdašnje građanske manjine, koja mi na svaki način imponuje.'
Svako ko je u prilici da često putuje vani, lako uočava razmere naše klaustrofobije. Kako se branite od te infekcije?
- Ja ipak imam tu neku srećnu profesionalnu okolnost da dosta putujem i ,na žalost, jedino o čemu mogu svedočiti jeste da se naša klaustrofibija manje-više ne razlikuje ni od jedne tuđe malograđanske klaustrofobije, posebno u krajevima u našem, kako se to kaže, regionu. Mi možda samo malo nervoznije reagujemo na činjenicu da smo u svetskim okvirima nebitni, umesto da je radosno prigrlimo i okrenemo se stvaranju razloga da zaista postanemo bitni. Da li je vaša 'svađa sa svima' kako nekada kažete za sebe, odbrambeni mehanizam ili punjenje baterija?
- Sada mi se čini da nije ni jedno ni drugo, već prisilno kompulsivno ponašanje, koje samo troši, odlama komade čoveka, bespovratno i bez neke velike koristi za bilo koga. Ova sredina je toliko puna protivrečnosti, kontroverzi, neodmerenih i sasvim nepravednih poteza, da prosto ukida mogućnost ozbiljnijeg kritičkog reagovanja ili dovodi čoveka u situaciju da se oseća veoma glupo. Čovek se, prosto, oseti kao potpuna budala, kada na primer, kao ja, nekoliko sati na plus 40 čeka da dođe na red kod sudije za prekršaje, i to kao okrivljena, jer sam se usudila da se glasno usprotivim službenici MUP-a koja je 'preko veze', bez obavezne provere isprava, sprovodila na aerodromu Beograd na graničnom prelazu, voditeljku Pinka i njenu poznatu sponzorku. I sve to samo nekoliko dana nakon ubistva premijera i tokom trajanja vanrednog stanja. To što sam ja bila jedina od nekoliko stotina prisutnih ljudi koja je ozbiljno i glasno negodovala protiv principa javne korupcije i očiglednog kršenja zakona, koštalo me je toga da sedim satima sa ljudima koji pijani uriniraju na ulici ili prolaze kroz crveno svetlo i sa njima zajedno isterujem neku pravdu. Moram da priznam da sam ovoga puta imala i sreću da sudija bude ozbiljna i odgovorna osoba, pa pravdu možda zaista i isteram. Sledećeg meseca je premijera 'Amerika drugi deo'. O čemu je reč?
- To je jedan jednostavan, mali komad o usamljenom čoveku koji nestaje pred našim očima. Nema tu neke velike političke, društvene misli, barem ne posebno originalne. On je više introspektivan, bavi se u nekoj svojoj pozadini 'idealnim društvom', to jest Amerikom, ali se pre svega bavi ljudskom dušom i samoćom. On je i neko moje intimno razmišljanje o ličnom izboru čoveka da ne čeka uporno svoj nametnuti kraj, već da ga sam prizove, kad oseti da za to dođe vreme.
Šta očekujete od saradnje sa Dejanom Mijačem, budući je on je četrvrti domaći reditelj koji radi vašu dramu?
- To je u stvari peti reditelj koji radi moju petu dramu, iako vi možda, kao i većina kritičara ovde, 'Pad' ne brojite u moje drame. Od saradnje sa Dejanom Mijačem zapravo ne očekujem ništa. Dovoljno je to što je naš najugledniji reditelj, kako Svetozar Cvetković uvek kaže - naš najmlađi reditelj, uopšte uzeo da radi moj komad. Moja najozbiljnija očekivanja su time već ispunjena. Da li će to što u predstavi igra Branislav Lečić, koji je i visoki predstavnik vlasti, imati nekog uticaja na percepciju?
- Ova predstava se radi veoma ozbiljno za naše okolnosti. Uprava pozorišta vodi računa o svakom detalju. To što je Branislav Lečić i ministar kulture ove zemlje, pa hvala bogu da je neko sa najvišim dometima u sopstvenoj profesiji izabran za neku javnu funkciju. Osim toga, mislim da je vrlo duhovito da baš on igra baš tu ulogu koju igra. Tu ima veoma mnogo neverovatnih aluzija, koje kao da su pisane za takvu situaciju. Prosto, moraće da se vidi. Željko Jovanović
